Бјеше некад у стара времена
гласит човјек Васова племена,
са сред Краља из Васојевића
од чувеног братства Лабовића.
Родио се о божићном дану
када Србин слави праву славу,
име су му, зна се, Божо дали
именом га тијем називали,
још давнога осамнаестог в'јека.
То је било чудо од човјека,
то се једном у вјекове рађа –
зна све прије но пгго се догађа.
Болеснику да л' има лијека,
ко је кратког, ко дугог вијека,
за временска казиваше чуда
и зна шта ће родит жена трудна.
хоће л' родит ћерку или сина,
и каква ће да буде година, -
кад погледа у плеће од брава
све што каже истина је права!
Непгго ћу вам о томе казати,
ко све ово може да запамти.
Са Турцима чаркасмо се вазда,
па је један Нововића газда
за дружину заклао угича,
то је прва, истинита прича.
Божо дође на ручак са њима,
мило бјеше свима присутнима
да ć од њега непгго ново чује
ал' сам газда у то не вјерује.
Чашу пију, шала се замеће,
све док газда не оголи плеће,
не пружа га, већ пред Божа бачи:
"Костоглеђа, хајде протумачи,
шта се види и како ми пише,
хоћемо л' се ми гледати више".
Ова ријеч увриједи Божа,
убоде га ко оштрица ножа.
Погледа га испод густих вјеђа,
ожеже га ријеч "костоглеђа".
Па кост узе у руку десницу,
принесе је оку пред зјеницу.
"Ручај, рече, нећеш вечерати,
не због тога што се дрскост плати,
него ти је судба прописана
овога ћеш погинути дана".
Газда смјешком подругљиво каза:
"Ти би треба' да идеш код књаза,
да савјете дајеш на Цетињу –
не вјерујем у ту аветињу".
Али збиља, ка' што Божо рече,
пред саму је погинуо вече
од Турчина, старога крвника,
међу десет својих племеника.
* * *
У прољеће, пред само орање,
по неђељу дана ништа мање
у својој се затвори одаји
и преда се тами, не промаји.
Чујеш треску, ударце и вику,
а не видиш никакву прилику.
Кад изађе вани посље тога,
питају га: "Шта је ради Бога?
Ко те тако преби и накази,
модри су ти к’о чивит образи!"
"Надбише ме јачи аловници,
у овој сам изгубио бици.
Сијте кромпир, немојте пшеницу,
нећеш зрна ставит у зобницу".
Ко послуша - он нафаке доста,
невјернима празан амбар оста.
* * *
Чудан се је случај догодио:
бијаше се момак разболио
близу куће овог видовњака,
згодан, виђен и момчина јака.
Некаква га дохватила мука,
нити једе, нит пије, нит кука.
Сваког дана све мањи и мањи
једноставно: на очи се тањи.
У то доба немаше љекара
до у селу каква баба стара,
чај да скува ил да слије страву
и да тако коме спаси главу.
Све се село изређало бјеше
родитеље брижне да утјеше.
Тако скоро мјесец дана прође
али Божо никако да дође,
да га види и поразговара.
Па од муке јадна мајка стара,
што би дјеци и свој живот дала,
најмлађе је дијете послала.
"Кол'ко можеш, сине, брже
иди нека Божо дође да га види.
Чини ми се, вишњега ми Бога,
да он дође - Бог би нам помога".
Оде д'јете не рече ријечи
уским путем који је најпречи,
сам са собом успут разговара:
"Како дједа да подигнем стара.
никад нисам близу њега био
камоли му руку пољубио,
а чуо сам да зна много више
него што и у књигама пише.
Па кад дођем хоћу ли га звати,
или ћу му на врата куцати.
Добро јутро, старцу ћу назвати
рашта су ме послали казати".
Пуно мисли кроз главу му прође,
док пред кућу Божову не дође.
Само пгго је до врата стигао,
већ се Божо на ноге дигао,
отворио врата те га чека
и први му добро јутро река.
"Уђи, рече, да огријеш руке,
а знам да си дошао од муке,
нијесу те морали ни слати –
неко мора да животом плати".
Мали збуњен, не говори ништа,
огрија се крај топлог огњишта.
"Ајмо", рече, талаган пригрну
заборави чибук па се врну,
прихвати га у руку деснипу
и одоше путем низ орницу.
Мало ниже од Божове куће
кос звиждуће, пјева у свануће –
ори ć пјесма, гласи зору рану,
а ниско се спустио на грану
на дохвату младоме гласнику,
а Божо му шапну на прилику:
"Ухвати га и мени га пружи,
биће можда момку живот дужи".
Мали пружи руке обадвије,
ка стотину пута што је прије –
цвркут неста, оба крила слеже:
нит се птица брани нит побјеже.
Ухвати је и дједу је пружи,
Божо с птицом разговор продужи.
Једно другом погледом упрти,
мала птица само главом врти.
Неке чудне ријечи изусти
и Божо је на слободу пусти,
али гледа гдје ће да се спусти.
лети птица цвркућућ' од среће
и на једну кровињару слеће.
Божо рече: "Боље је и тако,
умро би једном свакојако".
Тад у кућу уђе болесника.
"Добро јутро, добра је прилика",
са свима се у кући поздрави,
"Не бојте се, он ће да оздрави".
Онда ватру у лулу, запали,
и тек кафу почео да пије
момак поче причат: "Боље ми је!"
А да видиш три дана касније
ко да никад боловао није.
А на кућу гдје је кос слетио
један старац није се будио:
истога су објавили дана:
умро је, сјутра је сахрана.
То сам сазн'о од оног дјетета
кад је прошло десетине љета.
* * *
Бјеше један од племена јака
а вољаше коња јаићака,
држи двије расне бедевије
до ждријепца да дође што прије.
Једна од њих бјеше занијела,
"Ех ждријепца кад би донијела".
па колико бјеше радознао –
моли Божа би ли му казао:
"Ако нешто није мрско теби
дај ми кажи шта ће да ождр'јеби".
Поред Божа синовац иђаше,
седам-осам година имаше.
Божо поче причат ко из књиге:
"Рећи ћу ти, немај за то бриге,
родиће ти ждријепца ћетаста,
сиве длаке и путоногаста".
Још хоћаше нешто да му рече,
ал га мали синовац претече:
"Онај биљег видиш ли, под плеће,
у игри ће на колац налећет.
Када буде од годину дана
и тога ће угинути дана".
Божо вазда пуши из чибука,
дуг је аршин, дебео ко рука,
трипут ману по главици сину
и тако му свако знање скину:
"Ћути кујта!" - и та ријеч проста
за име му заувијек оста.
"Док је Божо, ти нећеш тумачит".
То ђетету сав живот помрачи:
од тог часа тај синовац више
не научи да чита и пише,
а камоли да зна да тумачи
сваки биљег шта на коме значи.
Такве народ назива здувачи.
А једина што је слабост њина
ни рођеног не подносе сина.
Ко од њега види да је јачи
сваки разум људски му помрачи.
Ко зна више тога не подноси,
но се стално горња и пркоси.
Народ каже да таквим људима
влада нека сила невидљива.
|
