Од кад цеста прође низ Морачу,
многе мајке неутјешно плачу.
Сестре, браћа облаче црнине,
студен камен покрива младине.
Крајеви су многи порушени,
а домови пусти затворени
и барјаком црним окићени.
Међу многе жалосна је мајка
тужна, стара Кубуровић Станка.
Ту је сина изгубила Лајка,
тек му бјеше двадест седам љета –
уграби га Морача проклета,
зорна момка, млада службеника,
а био је роду своме дика.
Бјеше мудра и паметна глава
факултетски наобразована,
а тако му радно бјеше мјесто,
те службено путоваше често,
па му јутрос изненада није
Подгорици да стигне што прије
и са пута да се кући врне.
Но, да видиш зле судбине црне:
опреми се као јутро свако
и до кола дошао полако,
и упали проклету машину,
оде путем низ Лимску долину.
У Беране пред Завод устави,
ка’ увијек, хоће да се јави.
Колегама добро јутро назва
и за своје путовање каза.
Сваки његов на послу колега
с тога пута одвраћаше њега:
иако је септембарско јутро,
бјеше много освануло мутно.
Киша падат’ из облака поче,
страх свакога од мутне Мораче.
Лајко вози ка’ муња кад сине
а проклете морачке кривине
не признају кола ни возача,
зла судбина од свега је јача.
Неће Лајко да га други вози
ил’ да поса’ за сјутра одложи,
него гони својега аута
тамо гдје га чека змија љута,
која he му срце распарати
окле ће се наопако вратит'.
Он Колашин и Црквину прође
док у клету Морачу не дође,
у крваво каменито мјесто
гдје зло такво догађа се често.
Тридесет је и више тунела
кроз које се цеста прометнула,
а кривие оштре и опаке –
због њих многе закукаше мајке.
Залуд што су знали опасности,
многе људске просуте су кости.
Поред пута с обадвије стране
положене ловорове гране,
или плоча од мермера сија,
означава мјеста погибија,
па на сваком пустом километру
нађеш исту жалостиву мету.
Кад је био близу Манастира,
тражи мјесто кола да паркира.
Ту устави кола крај извора
ради свога краткога одмора
и напи се ондје воде ледне –
куку њему, то му је посљедње!
По одмору упали машину,
са прозора скиде прљавштину
бољи поглед стакла да му дају
и да љепше кола изгледају.
Ту кад Лајко машину упали,
причали су који су гледали,
пјевајућ' је пута наставио
али није до циља доспио.
Неко давно паметно је река':
нико не зна гдје смрт кога чека!
Напустио Манастир Мораче –
црни he му гавран да загаче
и његову мајку да заплаче.
На крај' тридест и другог тунела
лијево га кола занијела –
да л' се волан закључа на кола,
ил' га муња у срце убола –
те укочен оста крај волана,
или судба понесе га сама,
те не мога остати на џади
да би живот сачувао млади.
А стијена бијаше високо –
да је био под крилима соко
или вила или змају љути,
морао би овдје погинути,
а не пуста кола кад полете
низ литице Мораче проклете.
Сто педесет и више метара
до ријеке гдје су кола пала!
А са њиме нико био није
студен камен причат не умије,
а зна тајну добро да сакрије:
од камена сазнао нијеси
шта је било и како се деси.
Тако узрок ове трагедије
нико досад осв'јетлио није.
Јер ледена падала је киша,
па Морача све виша и виша,
пуни водом јаме и кањоне –
сакрити би могла камионе
камо л' тјело једнога човјека
да с' не нађе - никад до вијека!
У моменту Лајкове несреће
један странац с колима налеће,
види кола скренула са пута
па својега устави аута.
Километар уназад се врати,
путару се на цести обрати,
и каза му шта је угледао
да је неко у амбис пропао.
То путару изненада није,
јер су овђе честе погибије,
зато хитно Подгорици јави
да хитају спасиоци главни.
Стиже помоћ с обадвије стране
и доктори да превију ране,
но њихова помоћ не требаше –
Лајко вјечним санком почиваше.
Конопцима до цесте га вуку,
пазе т'јело да му не отуку,
јер му бјеше сачувано лице
ко' да није пад'о низ литице.
Из дозволе видјеше возачке
да је родом с крајине јуначке,
искрај Лима, из Васојевића,
а од братства, од Кубуровића.
Па хитају Колашину граду
да га јадној породици даду,
те одатле телефоном зову
да саопште тужну вијест ову.
Тужне тада зазујаше жице
до Берана и Андријевице
и жалосне испричаше гласе:
да је Лајко погинуо зна се,
јутрос му је пукла погибија,
у кањону Морачких Платија.
Да је сада ту у Колашину
глас допаде до на Вељу Њиву.
Код куће му бјеше мајка сама –
усред подне притиште је тама.
Па закука из грла цијела,
кукање се чуло у три села,
а кукање чути мило није
код крвника, а не код комшије,
пријатеља, брата ил' рођака –
још кад чујеш да то кука мајка!
Па устало велико и мало,
једно друго пита радознало:
Каква се то догодила мука те
Лукина Станка тако кука?
Кад су црну вијест разумјели,
похитали сељани цијели
мајци старој утјеху да даду
у овоме ненадноме јаду.
Једни журе да утјеше мајку,
други иду у сретање Лајку –
да његово тијело донесу,
јер му браћа код куће нијесу –
растурени рад' својих послова
по земаља и туђих градова.
Већ ноћ мркла и сунце сакрила
кад са Лајком стигоше носила.
По правилу ноћу се не кука,
али кука када дође мука:
јечи Веља Њива и Присоја,
лелецима ту немаше броја!
Ноћна тама, туга одлијеже,
а народ се на хиљаде слеже
на сахрану овога делије –
знат' не може ко гледао није!
Јер поводом случаја овога
нико живи није тада мога’
знат' је л' својта ближња ил далека
од толиког плача и лелека!
Једногласно кука пет сестара,
а наставља лелек мајка стара.
два му брата бијаху на раду
у Дортмунду њемачкоме граду.
На дан туге стићи не могаше
залуду их три дана чекаше,
те још више тугу повећаше.
Тако ова младост и дивота
у најљепшим данима живота
изненада у земљу пропаде,
а диплома пуста јој остаде.
Кад прођоше три године дуге,
ево муке и невоље друге:
глас жалосни дође изненада
из Дортмунда њемачкога града:
умро је Милош док је спава'.
Понови се лелек и кукњава.
Ни по људског немаше вијека,
нити бјеше љепшега човјека
у крај цио и његово племе –
бјеше темељ, бјеше људско шљеме.
Кад посмртни дођоше остаци,
по ноћи га донесоше мајци.
Хоће очи да извади мајка,
још јој ране крваве од Лајка!
Пиште сестре, браћа и родбина
за најљепшег Лукинога сина.
Нема тога коме жао није,
ал' он бјеше среће другачије:
крај се његов угасио није
има сина и још кћери двије...
дјеца млада па се може надат'
ту ће бити весеља за вазда.
Но је мука гдје нема лијека,
гдје се гаси свјетлост до вијека!
Породицу ко није основа
ту се гаси за вјеки вјекова.
Брат је брату богатство и срећа,
а дјеца су радост понајвећа.
И код браће бит разлике може,
брат he први брату да поможе.
Павић бјеше ко сабља о куку,
он на оца налицаше Луку.
По мудрости виђен и у стасу
и људскоме високоме гласу.
Мога' би га бират' у хиљаде,
али ове кад дочека јаде,
поготову кад оста без Лајка
што га воли више него мајка!
Он је Лајка брата школовао,
што заради за њега је дао,
у његов се живот заклињао,
ка у сунце у њега гледао.
Све то није мога' да поднесе
но сам себи пресуду донесе:
(тако смио учинити није!)
одлучио да алкохол пије,
да сам себе уништи што прије!
Није важно кол'ко ће да траје
сваког дана пије, не престаје,
и ничији савјет не признаје.
Ожени се, једну ћерку доби,
ал' сам себе у пиће зароби.
Кад алкохол своје учинио,
са душом се Пајо раставио.
У Беранском центру медицине
јадна мајка њему каже: "Сине,
ти си своју испунио жељу,
је л' проклетство на ту Њиву Вељу,
да вас сваког доносе по мраку?"
Обрну се Тому и Новаку
и синове закле обојицу:
"Преклињем вас у вашу дјечицу
и у моје лијепе унуке:
преко свега и велике муке
немојте га кући доносити
док бијела зора не засвити,
да се дома по ноћи не кука,
дако би се окренула мука –
нашег дома да се једном прође;
донест’е га када зора дође."
Ту синови мајку послушаше
глас по селу никоме не даше.
Кад ујутро осванула зора,
закукала Станка са прозора.
Ко је чуо сваком јасно бјеше
то Павића мртва донијеше.
Бјеше диван у лицу остао
ка' да није дуго боловао.
Крај њег' слике Милоша и Лајка –
како ће их прежалити мајка!
Окупља се народ са свих страна,
све господа дивна одабрана.
Већ су ово четврта носила
све у свему за десет година,
зорни Лука са три своја сина!
Заљуља се кућа из темеља,
а запуца греда од шљемена –
одоше нам главе од племена.
Дјевојке су вазда туђа cpeha,
Павићу се угаси свијећа,
Лајку пуста остаде диплома.
Зрачак наде Милошева дома:
Здравку сину син се је родио
име Милош дједово добио.
Поред других Лукиних унука
кажу: Опет родио се Лука.
|
