Ево једног немилога гласа
И великог јада и ужаса
За гуслара тужна разговора
Шта се деси на врху Чакора
У хиљаду деветој стотини
Седамдесети другој години
А септембра другог у заранке
Од ђевојке младе Ђукић Бранке
Природом је високе културе
Ученица велике матуре
Под Чакором у бијелој Пећи
Послушајте јаде о несрећи
Каква бјеше неумијем рећи
Нит је може описат балада
Та најљепша Васојевка млада
Није нека принцеза из бајке
Него понос свог оца и мајке
Нема сумње нити двоумице
Љепша бјеше од сваке глумице
Без никакве шминке и помаде
Природа јој све љепоте даде
Умиљата а дивнога струка
Кукала јој мајка и наука
Висока је као вита јела
Како небо момке занијела
Њена коса на таласе смеђа
Цијела јој покрепила леђа
Густа пуста као облачина
Грло исто као мјесечина
Кад огрије под зелене гране
А лице је у Ђукића Бране
Као грудва бијелог снијега
Са вр ''Старца'' Висока бријега
Чело бистро ка прољетна зора
Ил језеро на врх Виситора
Испод чела обрва гарава
Очи крупне ѕелене ко трава
А зенице ватрене глогиње
Шта је фреска Атине богиње
Јагодице бехар шевтелије
Медна уста из њих мелем лије
Ситни зуби у ђевојке ове
Сјајни као од кости слонове
Машне руке развијене груди
Па се чуде и питају људи
оклен ваки лијепи створови
Ђе јелике расту и борови
Њојзи друге нема ни сублизу
У Лондону нити у Паризу
Што се чуде нека јој се диве
Ваздан виле у планини живе
Па и ова на Чакору вила
Ником ништа небијаше крива
Но из школе аут-бусом пође
Да задана својој кући дође
Више Плава у селу Метеху
Да је ноћне таме не претеку
Ђевојка се својој кући жури
Аутобус ко помамљен јури
И ниђе је оставити неће
Док на Чакор ка муња излеће
У пет сати после дана пола
Моторна се уставише кола
На чакорске висине велике
Ђе борови јече и јелике
Од вјечнога вјетра што их гађе
Ту ђевојка из аута сађе
Ал неоде Плаву ни Гусињу
Но шумскијем путем кроз планину
Јер ублизу под акором туне
Ђукић Раде имаде катуне
Ђе издиже пребијела стада
Ту се Раде својој ћерци нада
Да из школе дође за раније
И помогне она ка умије
Око сталних кућнијег посала
Вриједна је цура није шала
Али ево јада и несреће
Она жива долазити неће
Дивну Бранку у зеленој гори
Сусретоше рђе и злотвори
Два акрапа два нењудска створа
Идиота немогу бит гора
Нећу њино помињати име
Свете гусле да поганим сњиме
А родом су крваве скитнице
Од дечана са воде Бистрице
Кренули су још у зору рану
Да уграбе у Ђукића Брану
Међу собом сковали завјеру
Узеће је силом ил на вјеру
Па Бистрицу рано препловише
О ође је пред ноћуловише
Безобраѕни погани скотови
На све бјеху спремни и готови
Пут ђевојке дивљи манијаци
Кидисаше ка гладни курјаци
Навалише погане хијене
Ову дивну младос да плијене
Оће Бранку силом да поведу
Дуњу жуту губе да поједу
Ал се руке ђевојачке бране
Помоћ траже са четири стране
Зелене се разлијежу гране
Зове Брана свог брата Милана
Што умрије малољетних дана
Небили се душмани препали
Па је тако неби дочепали
Зове млада родитеља Рада
Недај тата погуби ме банда
Нисам крива ал ће ме убити
Брзо ћеш ме мртву пољубити
Мајку Виду зове кукајући
Недај мајко оће ме одвући
Па ти више нећу доћи кући
Но дивљаци све више пријете
И насрћу на људско дијете
Па још браћу од стричева тражи
Мијо роде дај ми сад помажи
Ал помоћи ниоткуда није
Око ње се црни гавран вије
Бор са јелом страшан призор гледа
Ђевојка се душманима неда
Црногорка племенита соја
Претвори се гујом из присоја
Жестоко их стријеља очима
Као сабља сијече рјечима
А кад бјеше у самртну кризу
Недозволи да јој приђу близу
Воли мајка зањом да закука
Но поштење своје да обрука
Кад виђоше крволочне звјери
да немогу по својој намјери
Тад почеше радит леворвери
Црна авет из погане шапе
Пред ђевојком леворвера запе
Несмију је живу оставити
Јер их она може доставити
Ђукићима роду и племену
Да све њино оде у пламену
У тој сумњи на великој преши
Крвопија на убиство реши
Те народу и огу ѕгријеши
Више себе небо огријеши
И под собом земљу што га храни
Он се дивној попримаче Брани
Гадном шапом обарача стеже
Горска вила црној земљи леже
Од своијех деветанаес љета
Еј судбино црна и проклета
Заклаше је жестоке стријеле
У вилице под зубе бијеле
На сред пута испод вите јеле
Земљу жива дочекала није
Мијо Боже јада крвавије
Ко ће ову страву да опише
У крв јој се косе утопише
А стадоше очи без погледа
Тај се ужас погледати неда
Дивно лице поче да јој црни
Варварско би срце да утрни
Ђачке књиге остадоше пусте
На Чакору усред горе густе
Кад погибе школована глава
Побјегоше два звјера крвава
Да прикрију ужасно недјело
Божије их око невиђело
Сад је ноћна завладала тама
Оста Бранка на Чакору сама
Црногорко довијек ти хвала
Кад се ниси бандиту предала
Поштење си у вијенац сплела
Задивила градове и села
Није шала ђевојко незрела
Смрт си страшну јуначки презрела
Пример дала свијетлога лика
Част ти Бранка и слава велика
Безазлена голубице рајска
Свјетлија си него зора мајска
Крв ће твоја млада благородна
Постанути легенда народна
Чакор ти је споменик вјечити
Младост ће ти овјековјечити
А гуслари славу проносити
Црногорски сине поносити
Сад Бранкини укућани мили
Од увече на јаде су били
И остала њихова родбина
Виде да је рђава судбина
Па све љуто забринути редом
Свукуда је траже распоредом
Питали су гудуре цијеле
Да је нису виле однијеле
Од Гусиња до бијеле Пећи
Нико ништа незнаде им рећи
А када је осванула зора
Ђукић раде на врху Чакора
Нађе своју миљеницу Бранку
На црноме путу и уранку
Млада цура сном вјечнијем спава
А раде се пита јели јава
Да је нису успавале виле
Или љуте звјери удавиле
Ил је шину шаровита гуја
Ил некаква планинска олуја
Ил је уби из облака муња
На све му је полећела сумња
Само није помислио Раде
Да од љута крволока паде
Кад јој косу крваву разгрну
Виђе своју погибију црну
Да је љута рана од левора
Авај Боже црна разговора
Мртва уста зборит неумију
Очеве је топле сузе мију
Еј велике Радове несреће
Свијет му се тавни и окреће
Покрај мртве ћерке на Чакору
Стоји лелек у зелену гору
Планина се тресе од жалости
А народа окупи се дости
Како чуше радова аваза
Црна им се погибија каза
Људи плачу туже тужбалице
А у гори проплакале тице
А сви јако чуде се до Бога
Ко је ово учинити мога
Па на врху планинског масива
Ђе је пала соколица сива
Пободоше мрамор од гранита
А у томе вјетар поманита
Јекну гором невидљива сила
А кренуше мртвачка носила
Пренијеше вилу са Чакора
И камен би заплакати мора
Јарко сунце облаке продрије
Још једанпут Брану да огрије
Каква она нагоркиња бјеше
А какву је данас однијеше
Низ њезино мјести завичајно
Ђе је народ жалосан очајно
Од жалости друкчија му слика
Не види се веселога лика
Само мјесто изглед не мијења
Потоци се ломе низ камења
Стрмоглаво у поноре јуре
А литице у небеса зуре
По њима се орлови гнијезде
И вију се небу у звијезде
Па слијећу доље до увала
Млада Бранка куда је чувала
Пребијеле овце у буљуку
И с књигама под бијелу руку
Вриједно је туда пролазила
И весело школу полазила
Туда су је вјетрови дували
А од кише борови чували
У свескама петице носила
Прву радос кући доносила
Ђетињство је туда проводила
Куку мајци која је родила
Шетала је туда пропланцима
У сељачкој ношњи сопанцима
Тудије је овце пландовала
У буковом ладу ладовала
Успомене туда је писала
И планински цвијет мирисала
Ој Чакоре крвави камене
Чувај брани дивне успомене
Висине ти и камене круне
Недај њена младос да сатруне
Сад је кући донијеше мртву
Ту невину манијачку жртву
Па да видиш јада и пролома
Од Ђукића свијетлога дома
Онђе живе три ипо вијека
Старина им Лијева Ријека
А Комови њина колијевка
Поштењем се међу прве броје
Са људима вазда добро стоје
Гинули су ка прави јунаци
Ђе се ломе копља и барјаци
Црне гласе често су примали
Ваку жалос нијесу имали
Ко ће њине описати јаде
Жале Брану што недужна паде
У лијепе мирнодопске дане
Па иг зато више боле ране
А мајка јој племенита Вида
За милосном ћерком од завида
Оће себиживот да угаси
Мио Боже велики ужаси
Како кука зла јој срећа била
а све сина дозиваше мила
Свог јединца доживотну рану
Да пошање на студије Брану
Да је уда и надоми ками
Ладно ли је срце јадној мами
Тако тужна јадикује мајка
А Славица Анка и Јованка
Младе цуре ка спаљене руже
Очи ваде непрестано туже
Како пиште сестре безбратнице
Камено би препукнулу срце
Ођевене у црне хаљине
Њиног јада нема на даљине
Жалости им тешке одољеле
А Бранку су ко брата вољеле
Сад им пала предочима тама
Од жалости Метех се пролама
Одјекују до Плава врлети
Црном Гором црни абер лети
Сад како је изгледало зна се
За три дана долазише масе
На глас ове људске погибије
Од Комова па до Проклетије
Чини ми се нико осто није
Те не дође да испрати Брану
И Ублажи Ђукићима рану
У Метеху селу под пустиње
Плав цијели дође и Гусиње
Суза бјеше као море сиње
Ту су многи говорници били
Од жалости црна земља цвили
А и вода с Плавскога језера
Проклињаше манитога звјера
Што одузе млади живот Брани
Па се сад ради о сахрани
Омладина из градова стиже
Вијенац се до вијенца ниже
И Бранкине дугарице младе
Свечано су у тужне параде
Мјесто да је ђеверима дају
Њојѕи пошту последњу одају
Мјесто свадбе и дана медена
Брану земља притиште ледена
Кад је црни свати испратише
И тужно се кућама вратише
Онда жалос јавише новине
Широм наше драге домовине
Свак је ово убиство жалио
И новине сузама залио
Али после свечане сахране
Родитеље више боле ране
Па од црног дана и погреба
Ђукић Раде душманина вреба
Неможе се примаћи злотвору
Јер обадва леже у затвору
Кад прођоше три мјесеца дана
Од како је погинула Брана
Суђење је заказано јавно
У Бијело поље оно равно
Суд окружни по закону суди
А дворана препуна је људи
Људи желе пресуду да знају
Суђење се привођаше крају
А Лековић искусни судија
Личнос јака правнијех студија
Закон склопи а распусти веће
Ал пресуду прочитати неће
Он би стио али Раде неда
Но крвнике попријеко гледа
Што на црне сијеђаху клупе
Гадне душе а свијести тупе
На њих Раде попут љута риса
Са сједишта кроз народ кидиса
Родитељска љубав га натјера
Из потаје трже леворвера
Ђе га сакри Бог ће један знати
Па крвника за грло дохвати
У десницу радетову јаку
Набуљише очи манијаку
А бјеше му што јагње курјаку
Рече Раде у својој жалости
Стан крвниче чеко сам те дости
Што ми закла дијете на путу
Те пољуби шарку гују љутуи
А шта сада у судници сањаш
Мислиш опет народ да прогањаш
Суд поштујем ал га сад непитам
Ја сам дужан тебе да васпитам
Па ти ево задајем лекцију
И противу бјеснила некцију
Да нетрујеш народ и негазиш
И да Рада Ђукића запазиш
То изрече стиште деветака
У коме је дванаес метака
Кад завришта барутна машина
На клупу се изврну лешина
А двораном тишина завлада
Многе очи поздравише Рада
Људски брате фала ти до неба
Тако сваком силеџији треба
Десна ти се рука позлатила
Што народу уклони катила
Јуначки си образ отворио
Обилића ниси покорио
Сваки злотвор нек се тебе сјети
Кад на правду крене и полети
Народу си испунио жеље
Бог ти дао здравље и весеље.
|
