У хиљаду и осме стотине
И шездест и осме године
На ђурђевдан бјеше шестог маја
Два се српска састадоше змаја
Та два бана оба капетана
Цемовића и Панта Фемића
У манастир лавру Немањића
На вратима од града Берана
Задужбини кнеза Првослава
У манастир Ђурђеве Ступове
Тад се купе и Богу се моле
Да турчину проклетом одоле
Ту се Срби моле свемогућем
Да им господ дарује слободу
Кад свршише свету литургију
И примише свету панаију
Изађоше испред манастира
Млади момци коло окренуше
А старији редом посједаше
Међу њима зваше игумана
Домаћин је тог светог дана
Затурше разне разговоре
И како се Срби за слободу боре
Од Косовског боја и видова дана
Што не мичу руку с’ јатагана
Почеше се жалит Поличани
Да им штету чине Петњичани
Често ноћу газе и Љешницу
Те им краду стоку на Полицу
Кад то чуше та два капетана
Зададоше божју вјеру тврду
Како кажу тако мора бити
Један другог неће преварити
Официри наши се сложише
Од године и дан одредише
На дан први Светога Илије
Да са војском пођу на Петњицу
И да више не краду Полицу
Да запале куле Адровића
Потурице од Ђурашковића
А кад дође дан Светог Илије
Свеиздигло стоку на планине
Војску купи Фемић Капетане
У најљепше од године дане
Три стотине скупио војника
Још шездесет старијих ратника
Да му они чувају границу
Покрај Лима и Ђурен потока
Тада тајно са војском полази
Потајно и Лим воду гази
Лим је сплића’ њима до кољена
А кад воду Лима прегазише
Млада села тајно пријеђоше
Изиђоше на врх од Црниша
Ведро бјеше и не бјеше киша
У шест чета ту се раздвојише
И Петњицу село опколише
Опколише и село Врбицу
Дохватише Букове стране
Не умију јадни да се бране
Уз Трпези даље продужише
Прије подне на Турјак избише
Сву Петњицу тад ослободише
Много чуди Фемић капетана
Што му нема у реченог дана
Побратима Панта Цемовића
Од јуначке куће Делевића
Ал покличе са Тифрана вила
Са Тифрана камене главице
Глас одјекну про’ равне Полице
Те јуначке српске качанице
Чуј Фемићу српска узданице
Не надај се Богом побратиму
На превару га турци ухватише
Оћераше право за Сјеницу
Да му кости труну у тамницу
Таман вила преста да говори
Али друга настви да збори
Бјеласице и твојих врхова
Ђеси Панто весела ти мајка
Ти напушти брдо од Турјака
Навалила војска од Турака
Од вароши Бијелога Поља
И са њиме доњо Колашинци
Љубовиђу воду прекрочили
У Острољ су село ускочили
Не могу им страже одољети
На Превину равну те избити
И Превину брдо прескочити
Пријелога села запалити
Брзо хитај весела ти мајка
Ти напуштај брдо и Турјака
А кад Панто разумио виле
И те гласе добио немиле
Он сву војску тада окупио
И оступи право низ Петњицу
И Врбицу село Адровића
И низ Лозну сађе Ћоровића
И спушти се до обале Лима
Лим је плитак и свуд брда има
Спрем Брзаве Лима прегазише
И у сусрет они похиташе
Менџукића Чардак запалише
Да се туда не котари више
Али турци бјеху навалили
И Превину брдо прескочили
Пријелога пола запалили
Сретоше се насред Пријелога
На извору од чесме Дуљана
Крвава се отпоче пољана
Пешић Суко са горносељанима
Води битку страшно тога дана
Горносељци вазда храбри борци
То су вазда прави Срби борци
А Брзавски батаљон не стоји
Нит се плаши нит се кога боји
Него храбро у Турке јуриша
Куршум лети ка из неба киша
Силан Панто јури по средини
Страшно гони Турке ка Превини
А и тога борбенога дана
Многи борци задобише рана
Убише му Турци перјаника
Перјаника вјерног пратиоца
И његовога храброга племића
Баш Драгића Мијаиловића
И док Турке из села изгнаше
Силан Панто јури на алата
У тој борби тог борбена дана
Шест је Панто задобио рана
Ране крије од његових људи
Да му војска морал не изгуби
А кад изби на врх боровњака
Доби седму кукала му мајка
А у грло посред јабучице
Ни земља га не дочека жива
И ако је Панто погинуо
Војска нешће храбра да застаје
Но истога сата тога дана
Поставише Санча капетана
И ћераше турке из пушака
Низ врлетну гору сатираше
Низ Рамчину пола погибоше
Докле Ђурен поток прескоче
На Ранчини осташе лешине
Те их једу птице и звериње
А код воде оне под Правину
Куд се иде даље низ Ранчину
Ту нађоше мртвога Фемића
И Боја Сенџовога брата
Доље ближе до Ђуран потока
Ту нађоше и другог Фемића
Баш Стефана Пантовога сина
Ухватио за грло Турчина
И ножеве оштре повадили
Један другом у стомак забили
Мртве руке на нож им остале
Погинулу браћу сахранише
Кад за војском они полазише
По имену Луку и Вукоту
И кад они у Лим загазише
А из луга Турци опалише
На сред Лима обадва убише
И у воду оба потонуше
Ил их Турци неђе закопаше
И њихова леша неби више
Пет Фемића тог дана погибе
Што их бољих небијаше нигдје.
|
