Од како је Полимље настало
И по земљи сунце угријало,
Није се бољег родило јунака
Од Крџића Баја поручника.
На њега је хвала превелика!
Родио се у Васојевиће
И основну школу изучио
А доцније на Цетињу граду
Изучио Официрску школу.
По науци он је био први,
По природи праве српске крви!
Њега много миловаше влада,
Јер бијаше права српска нада.
Какав бјеше жалосна му мајка
Ко из доба Милоша и Марка.
Дужи јунак од копља бојнога
А љепшега лица од свакога,
На њему је сабља окићена
У корице пуста позлаћена,
У балчак се често покуцкује
Официру с њоме доликује
На главу му капа Оро тица
А на нози звијезда Даница,
На рамена два голуба стоје
А на глави перјаница вије,
Од јунака ко да сунце грије.
Када кући Бајо долазио
Ту починка ни мира немаше
Но са браћом иде у освете
На Турчина у крваве чете,
Јер му гину браћа и рођаци,
Витез беше ко стари јунаци
И кад којег убије Турчина
Њему иде хвала до Цетиња
Ко на мало село Ржаницу
У цареву земљу и границу.
Кад светише Зоговића Риста,
Рођака му храброг поносита
Ту побише Турака кордоне,
Ту је Бајо у дружиии био
И јуначки спомен оставио
Ту сам био очима видио.
Пак границом небројено пута
Пред њим паде много Арнаута
Лећаху му гласи по Крајини
Храбри витез што границом чини.
Браћо моја, моји соколови,
Словенскога рода витезови,
Кад покликну на Балкану вила
Змај са Авале кад рашири крила,
Уста Петар краље од Србије
За слободу браће крв да лије
И да свети жалосно Косово,
Да избави што је Душаново.
И позива Петровића књаза,
Те удрише на земље Турцима.
Краљ Никола постави сокола,
На машничку чету командира
Гласитога Крџић официра
Куда Срби земље освајаше
Свуда Бајо славу добијаше
Рањиво се на Балбону клету,
Гдје вођаше први своју чету
Машничане на гласу јунаке
На које се туже турске мајке.
Бајо бјеше у болници био
Кад оздрави одмах се вратио
Као херој и соко крилати,
Бојно поље Њега ће да памти.
Метохија земља га познаје
А на Скадру дјело му се сјаје,
На врхове крвава Бардињола
Зна се сабља Крџића Сокола,
Арбанашки велики устанци,
Памтиће га крвави ратници.
Свуд се часно официрски креће
Као зраци сунца у пролеће.
И на бојно поље Брегалницу
Као осветник беше за Сливницу
И Руговом тешке одступнице
Свуда чини страшне касапнице
Где год бјеше свугдје славу носи
Са њим род његов да се поноси,
Но кад паде на Србију тама
Црну Гору освојила Шваба,
Ког ухвати Швабо интернира
И похвата много официра
Све отјера у земљу Мађарску
У државу Бечкога ћесара,
Краљ Никола оде преко мора
надајући се и у савезнике
Те остави народ и војнике.
Бајо витез нешће се предати
Нити сабљу официрску дати
„Јер част воли но живот човека
Да се њему знаде до вијека”
Храбри херој који за част знаде
Узе браћу па се гори даде,
Узе баба старога ратника
Крџић Јевта узданог војника
И свог брата и ђака Милана
Поноситог јунака уздана
Његова је то велика нада
И Љубомира ђака узе младога
Свога брата и јунака храброг.
Собом узе Бошка официра
Поноситог и славног Србина
Од јуначког рода Ђуричана
И јунака од мегдана,
Комитима он бијаше вођа
А не мога узет брата свога
Свога брата ратника Милију
Заробише њега на јалију.
Затекоше без оружја њега
И његова брата свакојега,
Отјераше Швабе у робију
Место Баја таоца Милију.
У комите љуту крвцу лије,
По горама и по градовима
Змај се вије свуда крајевима
Свуд с слави као витез прави,
Бога моли народ да избави,
А све чека поносну Србију
Да побједи силну Аустрију.
Бога моли за Петра владара
Да Он буде за Балканског цара
И Његовог сина Александра,
Србима је то највећа нада
Регент славни што војском команда,
Но почујте драга браћо сада
Да ви причам ево сада јада:
Једног дана Бог да га убије
Дође писмо код горског делије
Од његове остареле мајке,
Поносите Српкињице Насте.
Око Баја големог јунака,
Под Голешом комитског конака.
Књига вели - да га куне мајка
И говори страшно за јунака:
„Ђе си, Бајо, мој несрећни сине,
Са два брата каже их на име
У зо час те сине ја родила
А у триста тебе научила,
На нас сила швапска ударила,
Те је нашу кулу ојадила
Та проклета Аустрије војска,
Јад поради као хала горска,
Мене сине с коњма погазише,
Малу децу бише и мучише,
Александра и сестру ти Раку,
Срамота је то теби јунаку.
Сви питају куд се Бајо креће
Мили Боже зле наше несреће!
А Илија болан на постељи
Ту несрећу нашу тешко гледи
Мудар, храбар и мудро беседи,
Ка научен са Швабом разговара,
Кори војску бечкога ћесара,
Те се стиде швапски официри
А све би нас на ватру турили
И боље би било но овако
Ђе си сине, поносити Бајко,
О Боже те не виђела мајка”.
Када књига дође у јунака
Од јарости књигу проучио
У наглости на ноге скочио
Књигу даде својим главарима,
Комитима горским јунацима
Кад главари књигу проучише
Главари се онђе скаменише
Ту министар бјеше Вешовићу
И Милосав ту Раичевићу
И Вешовић Јагош, професоре
Гимназије православне школе
Што ће себи а што ће другоме
На све стране пала помрчина
Нигде нема жалосног Србина!
Гусле ћуте огањ земљу гори
По Србији и по Црној Гори!
Тужне жене са дјечицом цвиле,
Сакриле се у пећине виле
Комите су Бају говориле:
Да не иде јунак из дружине,
Јер имаде у народ шпијуна
А Швабиних добрих пријатеља
„Можеш тамо Бајо погинути
На тебе се јако hecap љути
А нама ћеш поломити крила”.
„Не бојте се моја, браћо мила
Место моје два брата јунака
Научени обадва су ђака
Јоште бољи од мене ће бити
Витезови млади огњевити,
Не може ми бити ко јунаку
Да не видим моју тужну мајку”.
Не нађе се доброга јунака
Да га врати жалосна му мајка,
Он последње узе опроштаје
Пак се крену низ планину змаје.
Собом узе два брата Јокића
Оба брада Миловановића,
Он се озго из планине вије
Ками мајци да би дошо прије,
Дал су њему то последњи пути
Зор витезу славом обасути,
А прате га оба брата ђака
Прате свога брата и јунака
На поласку браћа му овако говоре:
„Чујеш Бајо, наш сиви соколе,
Ти се чувај, Бајо, од крвника
И ти Стефо, и ти брате Ника,
Јер у народу има издајника
Пријатеља наших крвника,
Она књига нама је сумњива
Чувајте се молимо се свима,
Не идите у Лим на бродове
Нити драга браћо на Мостове,
Но идите води на вирове
Ти знаш пливат брате и соколе”.
Ту се с браћом својом раздвојише
А видјет се неће никад више.
Но последњи то су им растанци
Расташе се браћа и јунаци,
Јер проклета књига пријеварна
Од шпијуна од њиховог краја
И ако је војска ударила
Није мајка књигу написала.
Отлен Бајо са два друга вину
Доклен доће у село Мурину,
Пак све гледи да не види кога,
Ал не може да види никога
Од војника силне Аустрије
Но се скрили као љуте змије,
У црну се земљу закопали
Свуда гдје би комите дочекали.
У то ето и ноћ црна дође
Е да Бог да и црнија била
По црном се јаду запазила,
Дође змаје код моста на Лиму
Поуздану доведе дружину
И он крену ка мосту да прође
И под кулу да несретну дође.
Уздиго се срца слободнога
Не боји се више ни од кога,
Моле му се обадва Јокића
Моле они сокола Крџића:
Да се сети што браћа рекоше
И пред њиме обадва стадоше,
Јер се боје на мост среће лоше,
Него Бајо у напријед мину
Научио ићи пред дружину.
Преко моста пођоше комите
Ка са неба муње огњевите,
На сред моста кад су они били
Електрике зраци ударили,
Указаше лица сва три змаја
И виђеше официра Баја,
Под оружјем лети ко на крила
Швапска сила што је туна била,
И јунаке вичу на предају
Када тако говорише Бају
Бајо виђе пред собом крвника
И дружини громогласно вика:
„Замном, браћо, ево наше славе!”
Еј да видиш витезове праве
Где из торбе повадише бомбе
Мушком руком јуначке слободе,
Него пређе швапске пушке пукле
Но се пусте запалише бомбе
На обадва око моста краја
На витешког комиту Баја.
Ах нека их већ им не пуцале
Ту комите горске попадале,
У то страшне проломише бомбе
Од Шваба направи се гробље
И са њима њихов старешина
Поста крви љуте и лешина
Многи оде у воду од Лима,
Бајо смртно на ћуприју паде
Славно паде да се славно знаде
Са жртвама своијех крвника
И са њиме погинуо Ника.
Стефан рањен из огња изађе
Па московком на крвнике гађе,
Кад јекнуше бомбе огњевите
Глас отиде гори у комите,
Они су се јаду осјетили
Да су змаја Баја изгубили.
Јевто сиђе озго са планине
Еј да види погибел му сине,
Узе љубу српкињу Насту
Добру жену и Бајову мајку
И пође међу Швабе тада
Где му Бајо на мегдану паде,
Ту се Шваба много саставило
Јер је њима за комите мило,
А не жале своје изгубљене,
Сад гледају тужне родитеље
Стара му се не заплака мајка
За онога змаја и јунака,
Но мртвога пољубила сина,
Па и Нику доброга Србина
Још овако мајка говорила:
„Прости синци, проста дјецо мила
Сине Бајо, од планине змају
Твоја дјела вјечно да се знају
Да се с тобом вазда твоји диче
Кад Лим крвав од Швабе протече
Часно живје а погибе славно
Са два друга наша дична хвало”.
Јевто моли швапске официре
Да сахране соколове сиве.
Но већ швапски официри били
Да се копљу бјеху дозволили,
Те га јесу тада укопали
Зор витеза кога смо имали
И друга му Нику наредника
Два комите два горска јунака!
Поред Лима и народног пута
То је нама тешка рана љута,
Пред бијелу кулу у селу Криваче
Ту почива „Синђелић” јуначе,
И са Ником другом вјернијем
Да бораве са саном вечнијем
Да чекају јуначку слободу
Остаде им спомен у народу,
Воли више вечитијем гробом
Но се звати Швабинијем робом.
|
