Књигу пише силан књаз Никола
Са Цетиња каменог престола
На папиру бјеху златна слова
А шаље је у Васојевиће
У јуначко браство Вешовића
А на руке Вукову Миљану
Добро слушај шта ти пише кнеже
Испод Кома војвода витеже
Чим ти књига на рукама дође
Брже шаљи ти све српске вође
Од турскога царства одметнике
Ни недјеља дана да не прође
Да код мене на Цетињу буду
Па да ми се јаве пред вратима
Од мојега двора сред Цетиња
Јер са њима имам разговоре
Тужбе су ми више додијале
Ево више свакојега данка
На потомка Црнојевић Станка
Убила га муња из облака
Јер од њега многа кука мајка
Двјеста Срба да је погубио
А још триста у сургун послао
Од Сјенице до Једрена града
До Солуна и до Цариграда
Ђевојака и младих невјеста
Силовао кажу преко двјеста
Тај бимбаша из крвавог Плава
Мора му се скинут пасја глава
Стиже књига у Васојевиће
И на руке Миљана војводе
Па је Миљан чита на тенане
Па кад видје шта му књига каже
Тад он своје упути чауше
Да хајдуке по горама траже
И по дану и по ноћњој тмини
Скупише се из горе хајдуци
Сви бијаху као горски вуци
А џефердар свакоме на руци
Од страха би полудјели Турци
Миљан књигу прочита и каза
Да се јаве код Николе књаза
Да полазе Миљан њима рече
Јер од тога нема ништа прече
Сваки своје притеже опанке
На хајдучке њине ноге лаке
Пријеђоше горе и литице
Ка’ орлови са планине птице
Пријеђоше преко Подгорице
До Цетиња наше престонице
И дођоше на равно Цетиње
Ту се српске чувају светиње
Јавише се своме господару
Ка владици у светом олтару
Дошла чета горскија хајдука
Од нахије из Васојевића
Пред бијеле дворе Петровића
Књаз Никола сабљу припасује
И он срете те храбре гошртаке
Лијепо их књаже дочекао
У б’јела се изљубише лице
Посиједаше као орлови птице
О појас им пламени ханџари
А у руке пушке џефердари
Окружили књаза Петровића
Он их гости у својему двору
И приђоше тада разговору
Браћо моја Вас’јевићи мили
Сви ми здраво и весели били
Јели мајка родила јунака
Да убије ону љуту змију
Малић Бега љутог крвопију
И његову донесе ми главу
И да јадну ослобидим рају
Добра ће ти бит’ његова плата
Добиће он три оке мог злата
И медаљу с’ ликом Обилића
Највећега српскога племића
Свако ћути нико не говори
Опет књазе све хајдуке пита
Уста јунак без икаквих мана
Милун Фемић из Крша Фемића
Син Фемића Панта капетана
Вазда спреман изаћ на мегдана
И књазу се закле тога дана
Да у року четрдесет дана
Ил ће глава бега њему доћи
Ил ће моја у Стамболу поћи
Друкчије да знаш бити неће
А што дајеш те три оке злата
То ти узет господаре нећу
А медаљу Обилића оћу
Да је носим да се с њом поносим
Ка што ми је од тебе речена
А од Бога буде ми суђена
Кад заклетву такву Милун даде
Сво се друштво сложи и пристаде
Добро их је књазе угостио
И богат им ручак припремио
И фишека свима доста даде
Па их редом благосиљат стаде
Лијепо их књазе испратио
И њинога пута честитао
Онда чета са Цетиња пође
А и здраво својем крају дође
Код Миљана ту је одморила
Одморила конак учинила
Од Миљана савјете примили
И ујутру зором подранила
На букову пољану дођоше
И у кућу Лукину уђоше
И ту су се добро одморили
Отидоше затим Кривом долу
Прије ноћи пресекоче границу
Да у равну сађу Јеловицу
Што рекоше тако учинише
Јеловици равној спустише се
И ту они добре среће бише
Ал ево ти гласа прије зоре
Да сте рано на попове дворе
У одаје попа Поповића
Да хитате брже што можете
Ево јада и невоље веље
Малић бег вам иде у Фемиће
Лим прешао надно Лукавице
Па коњима лете као птице
Четрнајест има пратиоца
Од прашине не види се Лима
И ноћас ће конак учињети
Или у Крље ил’ у Црљевине
Сељани се редом узбунише
Што би младо свакоје побјегло
Сви овамо гори и планини
Само старци у село осташе
Бог нека зна шта ће с’ њима бити
Могу ноћас сваког погубити
Јер их ноћас нема ко бранити
Тај глас чети повољан је био
Јер сад њима даде се прилика
Да не иду прелазит границу
Да се спуште Лиму у равницу
У тифранске крше и Литицу
Да убију туре Малић бега
Па нешћаше ни минут чекати
Но скочише на пут путовати
Хитали су што се прије може
У попову кућу уљегоше
И са њима она два младића
Јер су њима били путовође
У мрак први код попа стигоше
На окупу нашли Заостране
Сабирају оне тешке дане
Сви хајдуци редом посиједаше
Заострани поставише старже
Поп Алекса уста па им рече
У његовој кући исто вече
Добро чуј ме Милуне Фемићу
Арсеније сњим Вукићевићу
Ове чете ви сте поглавице
Па нек сине јуначко ви лице
И остала сва дружина ваша
На конак је дошао бимбаша
И ето га у те Црвљевине
Код Милоша, Живка и Милића
Пуштите л’ га да вам некуд прође
У Беране да вам здраво дође
Немојте ви тад хајдуци бити
Нити пушке у руци носити
А Милун му и Арсо рекоше
Ми смо јуче са Цетиња дошли
И добро смо ми код књаза прошли
Па смо њему божју вјеру дали
Бегова ће глава на Цетиње
Или наша у Стамболу поћи
Кад је попе такве ријечи чуо
Од земље је на ноге скочио
И на млађе вику учинио
Да им брже вечеру припреме
Кад хајдуци гладни вечераше
Испушише дувана по лулу
Изађоше пред попову кулу
Спуштише се на обалу Лима
И у Лимску гору засједоше
Близу чесме и широка пута
Туда народ иде сваког дана
Од Фемића Крша до Берана
Ту сувога лишћа накупише
Испод оног храста посиједаше
Као свакога дана преко љета
Они другог немају кревета
Чим сједоше одмах ријешише
Милун Фемић пође до Шћекића
Да извиди за Реџепагића
Јели тачно код њих на конаку
Да извиди њима да се врати
Па ће мо се одмах разабрати
Одмах Милун пође код Шћекића
Око кућа везани хатови
Као да су засјели сватови
У кућу су засједнули Турци
Што имаху све су им давали
Не бил’ главу своју сачуваи
У кућу га Милун шћене убити
Стадоше га Шћекићи молити
Да га не би у кућу убио
Фамилију њину искобио
Онда Милун њима да до знања
Да га не би казали Турцима
Да не иде про села Заостра
Јер га могу сачекат хајдуци
И поклати као овце вуци
У тифранске крше и клисуру
Нека иде и нека пожуре
А кад дође све дружини каза
Онда они сабор учинише
Ђе ће њине поставит бусије
Преко Лима нек је четворица
Са ове стране, остала дружина
Нека чека бега душманина
Вукићевић Арсо тада рече
Турчин беже не смије да утече
Убити га може ко год хоће
Али главу сјећи овога ми дана
Неће нико сем мог јатагана
Ал’ му Милун Фемић одговара
Нећеш ни ти овога ми цара
Мог образа и братсва Фемића
Но ко данас бржи у ногама
И у руке оштра јатагана
Томе и бег и његова глава
Опет Арсо рече што си рек’о
Милун скочи ко гром да је чек’о
Позва Арса на мегдан јуначки
Ко погине да га дома није
Ко остане нека бега чека
Арсо њему одмах одговара
Ја признајем да си бржи на ногама
И са твојим ножем у рукама
Још му Арсо додаде и рече
Ти Милуне јеси храбри племић
Ал’ нијесу прави Васојевић
Ти си Србљак или си Ашанин
Срамота би била нама свима
Да бег даде главу Ашанима
Сви хајдуци тада поскочише
Ашани се и прије вас бише
Јер су Срби старосједеоци
Свуд су турске путе затворили
Убијали и аге и паше
Сад хоћете да се ви горњате
Мјесто да се у борбу хватате
Па ком’ беже ком’ његова глава
Ви удрите на прву бусију
И чекајте Малић бега змију
Убите га и посијеците
Нико вам се у то дират неће
Ја сам идем ханџаром пред бега
Сви да знате утећи ми неће
Ил’ његова ил’ ће моја глава
Поред Лима остати да спава
Четворица Лиму прискочише
И Лим воду одмах прегазише
Заузеше тад прву бусију
Милун оде на грло Тифрану
На Скакавац леденог зиндана
С’ ове стране Лима према њима
Већа снага оста и главнина
Јер нијесу тада могли знати
Са које ће стране набасати
Хајдуци су мјесто запосјели
Нит спавали нити дријемали
У томе су зору дочекали
Већ чобани стоку попуштали
А хајдуци пошли посматрати
Ил те на Лим па на Драгосаву
На коју ће Турци поћи страну
Па одатле прво про Полице
Про Полице питоме равнице
А кад Турци зором устадоше
И хладном се водом умиваше
Па на зору авдес учинише
Тад пред кућу сви посиједаше
Шећерли им кафу донијеше
Понајприје бега понудише
Беже јутром нервозан бијаше
Па у томе Малић беже рече
Немојте ми кафу доносити
Јер је никад више нећу пити
Ја сам ноћас страшан сан уснио
Замало се нијесам угушио
Милун Фемић хајдук ових гора
Обали ме право на ледину
Па брзином сједе на прсима
У руку му барут и олово
А у другу гвоздена арбија
Па он барут и олово слива
И тако их у прси набија
Кафу попи ништа јео није
Кад сви Турци ручак обавише
Сви на ноге они устадоше
Од Шћекића савјет потражише
Кудије ће поћи за Беране
Ако ће те ви нас послушати
Може ђаво Милуна донијети
У тифранске крше и шкрипине
Ту вам не би оружје помогло
Него би се сви посатирали
Него ви Лим ту баш прегазите
Прекрочите преко Драгосаве
А отале часком про Полице
Стићи ће те до града Берана
Сви се на тај савјет захвалише
А не знаше кукала им мајка
За Шћекића мудру мајсторију
Послаше их праву у бусију
Па угојне коње појахаше
Када бише скоро да угазе
Коњ Малићев опази бусију
На нос шмркну и хитро поскочи
Плану као муња па искочи
И искрочи из бистрога Лима
Па полеће ка да доби крила
Те вабије за њим појурише
Хајдуци се у то побунише
Малић викну из грла бијела
Колко викну, из свег гласа дрекну
Колко дрекну, сва клисура јекну
У толику брзину што бише
Баш ниједне пушке не палише
Но бусију прву прескочише
Док на љуту змију накрочише
На јунака испод Бјеласице
Што би цару осјекао лице
Милун Фемић из Крша Фемића
Тај потомак лозе Немањића
Бјеше стао уз зелену букву
Кад Малић бег стиже на дорату
Вас у свиту и у сухом злату
Чека Милун док му приђе ближе
Па џефердар он до ока диже
Тад опали џефердара свога
И он уби Малић бега злога
А чим Малић са дората паде
Милун с мачем на њега нападе
Те његову одсијече главу
Пратиоци натраг се вратише
Тад хајдуци ватру опалише
И пратњу му силну тад побише
А остали низ луг оступише
Милун бегу узима оружје
Но да видиш Вукићевић Арса
Са његова два друга рођака
Из подмукла слеђа закрочише
Они мучки Милуна убише
Пуче пушка Вукићевић Арса
Те Милуна уби посред паса
Паде Милун преко Малић бега
Ни земља га не дочека жива
Хитро до њих они доскочише
Осјечену главу дограбише
Куд својега друга погубише
Туд Милуна мртва оставише
Милуновом да се ките славом
И са мртвом Малић бега главом
И уради Арсо што је рек’о
Док заплака са Тифрана вила
Па је пита сестра с’ Бјеласице
Шта је теби сестро моја мила
Те ми кукаш ти на пола данка
Није’л српска закукала мајка
Одговара са Тифрана вила
Милуну је посестрима била
Уби Арсо Милун капетана
Зло га нађе од те удворице
Са Полице српске качанице
А кад они Милуна убише
Малић бега главу дограбише
И Лим воду хитро прегазише
Са друштвом се својим саставише
И уз горе они побјегоше
И у село Заостро дођоше
Код Голуба и попа Алексе
И бегову главу донијеше
Ево попе главе Малић бега
Трбушина на Скакавац спава
Сви сједоше један до другога
Ал им друга нема најбољега
Нема њима Милуна Фемића
Поп Алекса тада их запита
Што Милуна међу вама нема
Милун нам је јутрос погинуо
Рече попу Вукићевић Арсо
Рањеног га пратиоц убио
Кад похита да посјече бега
Суварија њега је претекла
И уби га, паде преко бега
Поп Алекса онда њима рече
А Јазук вам људи свима било
Што Милуна нијесте избавили
Избавили негдје занијели
Турцима сте учињели славу
Кад његову осјеку главу
Те однесу ка српскоме Плаву
Тада Лакић Кораћ и Андрија
Поп Алекси казаше за Арса
За Милуна више нема спаса
Окити се бегом Васојевић
Главу бега главом плати Фемић
То рекоше више не зборише
Па се они хитро раздвојише
Ка планини брзо продужише
Да ухвате оне густе горе
Јер се они од поћере боје
И успут су сви брзо ходали
Док стигоше у катуне горње
У Суводо више Курикућа
Ту су стали ту су одмарали
И ту тамну ноћ су дочекали
Да по ноћи пријеђу границу
На високу нашу Бјеласицу
Вечераше и на пут пођоше
Вукићевић несмје ићи шњима
За Милуна нека књазу кажу
Пратиоц га уби суварија
Онда главу он Вукоти даде
Овако му говорити стаде
Кажи књазу ја сам га убио
Ја убио а ти посјекао
Да сам рањен сломљена ми нога
Зато с вама доћи нисам мога
Један чобан што стоку чуваше
Све слушаше што Арсо збораше
А кад Арсо чету испратио
У колибу натраг повртио
И у лулу дуван запалио
Па чобана запиткиват стаде
Јесул’ рупе далеко Фемића
Рече чобан ту су, одмах близу
За по сата можеш до њих доћи
Прије зоре и прије свитања
Арсо горе и границу прође.
Да не чуну у рупе Фемића
И напушти врх од Курикућа
Поп Алекса и Голуб са њиме
Глас послаше право на Цетиње
За догађај ове погибије
Чета иде преко Црне Горе
Заморена сва од путовања
Путовања а и не спавања
Одила је равно за два дана
И још трећи на подне дођоше
Господара пред двором нађоше
И уз њега свијетла књегиња
Око њега још главара има
Кад стигоше планински хајдуци
Изгледаху као горски вуци
У појасу сваком јатагани
О рамену пушке џефердари
Сви приђоше пред свијетлог књаза
Тад Вукота вади главу бега
Малић Бега крволока паше
И стави је пред свог господара
Књаз га пита а он одговара
Ко га уби а ко га посјече
Вукота му одговарат поче
Убио га Вукићевић Арсо
А ја уто брзином доскочи
Те његову одсијекох главу
Тада пита књаз Стојановића
Што вам нема Милуна Фемића
Арсенија с њим Вукићевића
Вукота му на то одговори
Милун Фемић, он је погинуо
Кад убисмо Малић Бега пашу
Он с’ дората његова тад паде
Милун муња небеска долеће
С’ јатаганом да га посијече
Ал га куршум из пушке претече
Пратиоц га уби суварија
Погоди га по средини паса
И одједном прекиде га с’ гласа
Мртав паде преко Малић бега
Арсеније допао је рана
Остао је горе у планине
Сакрио се рањен у пећине
Он је рањен сломљена му нога
Зато с нама доћи није мога
Тад књаз уста па им љуто рече
Чуј Вукота Стојановићу
И остала сва дружино твоја
Од како је гавран поцрнио
Ни један се турчин није осветио
Као што ви осветисте Бега
Те убисте Милуна Фемића
И његову украдосте славу
Он је бегу осјекао главу
Ти његову с црним Арсенијем
Камен вам се у дом увалио
Рђе једне ћулафи Полички
Испред мојих очи се губите
И траг вам се утро обојици
А у року само пола сата
На Цетињска да сте прешли врата
Без награде и икаквог дара
Од њиховог књаза господара
Чим дођете на Андријевицу
Да државу моју напуштите
И да турску пређете границу
А који се од вас више врати
Ми ћемо га одмах мушкетати
Сви хајдуци натраг се вратише
И Цетиње града напустише
Вратише се за Васојевиће
Невесели без хвале и дара
Од Николе књаза господара
Свуд су успут Арсенија клели
Стално клели и још га псовали
Докле су се са њиме саставили
На Пивљану више Врањаштице
И књажеву наредбу причали
А онда се сви договорише
Да не слазе у Андријевицу
Но да одмах пријеђу границу
То рекоше на ноге скочише
И сађоше усред Јеловице
И турској се влади поклонише
Кад се чуло за злу погибију
Лелек чу се Милунове Мајке
Обу стара тад лаке опанке
Па се спушти покрај воде Лима
Гроб да тражи њена храброг сина
Докле стара у скакавац дође
И до кућа српскија племића
До Тмушића браће и Шћекића
А и они бјеху у жалости
Његове су сахранили кости
Сахранили крај обале Лима
Ђе је њима погибија била
Они стару мајку поведоше
Гроб њенога сина показаше
Још јој старој они испричаше
Син јој турке мртав дочекује.
Адровић му главу посјекао
На оштро је копље натакао
На бедеме града истакао
Близу врата од градске капије
Према тврде на Лиму ћуприје
Онда стара тога тешког дана
Пође одмах до града Берана
Видје главу њеног мила сина
А код главе ставили стражара
Те је стражи и дању и ноћи
Да је Срби ноћу не украду
А ту мајка тврда срца бјеше
Из очију сузе не пуштила
Испод главе скупила се дјеца
Кад сазнаше за мајку хајдука
И на стару свако кидишаше
Да је у Лим баце са ћуприје
Па да и ње више живе није
А кад стражар њу пред очи видје
Он до старе хитро долазаше
И растјера дјецу кроз сокаке
Пита стару ко је и чија је
Ђурђа му се по истини каза
Одмах стражар призва тад војника
Војник пође и Налику јави
Тада Налик војнику нареди
Кад дан прође да му је доведу
Нит је страо нити се препала
Каза му се ко је и чија је
Ефендија ја сам код вас дошла
Да ми дате мога сина главу
Да ј’ сахраним по свом обичају
Ову главу што на копље стоји
Те се више никога не боји
Тад начелник нареди војнику
Да донесе главу од јунака
Јер је јунак убио јунака
За обадва и Стамбол је чуо
Војник пође и брзо се врати
Главу носи да је мајка прати
Љуби мајка главу син јунака
Шта ћеш сине срећа нам је таква
Налик даде тад кесу дуката
Да на успут до дућана сврати
И од чисте свиле платно купи
И у свилу утопли јунака
И сахрани по свом обичају
Како рече тако и учини
Прото Симо опијело чини
Милунову главу сахранише
А у гробље близу манастира
Ту пред крсном лавром Немањића
Сахранише главу од Фемића
Ђурђа милом помоли се Богу
Добро здравље сина Петронија
Да јој здраво дође из тамнице
Из тамнице проклете Сјенице
Из Сјенице српске костурнице
Ево Срби моје десно крило
Описах вам све како је било
Али није у заборав пало
У предању све се сачувало
За част братства а и част имена
Због убиства Милуна Фемића
Нек се знаде то за сва времена
Од Машовића и од Вукићевића
Стојановића и таквијех тића
Одиве им нема у Фемиће.
|
