Још ни зоре ни бијела дана.
Књига дође Васојевић-Стеви
У Сјеницу, у село Дубницу
Некаквоме граду Васојици.
Кад је књигу Стево разгледао.
Те он види шта му књига каже.
Зове свога Ваистину слугу,
Па је њему 'вако говорио:
„Ваистина, вјерна моја слуго.
„Ти изиђи пред дворе бијеле.
„Гледај, слуго, небу у ведрине;
„Је ли сјајни мјесец на заходу
„Је л' Даница изишла звијезда
„Види ли се, слуго, путовати.
„Путовати у Косово бојно?
„Ево нама ситна књига дође
„Од нашега славнога Лазара:
„Лазо мене у Косово зове.
„И овако у књизи заклиње:
„Ко не дође на бој у Косово.
„Ко Косово не залије крвљу
„За јунаштво и за отачаство
„И хришћанску вјеру православну:
„У пољу му не блејало стадо.
„За руком му жито не родило
„У двору му чедо не плакало
Одмах слуга пред дворе изиђе.
Па он гледа небу у ведрине:
Сјани мјесец бјеше на заходу.
И Даница на исток ижљегла:
Вријеме је веће путовати.
Ал' за њиме љуба исходила.
Главом љуба Васојевић-Стеве.
Па је слузи она бесједила:
„Ваистина, вјерна наша слуго.
„До сад си ми вјеран био слуга,
„А сад тебе кумим и братимим:
„Ти не казуј господару твоме.
„Господару и твоме и моме;
„Кад му станеш коња опремати,
„Укуј њему дебела дората.
„Да га хрома пред њега изведеш
„Јер сам ноћас зле снове уснила:
„Полећеше два сива сокола
„Из Сјенице, из села Дубнице
„Од нашега града Васојице.
„Одлећеше у поље Косово
„Ал' Косово магла ухватила
„Од Ситнице те до Вучитрна
„Од Голије свуд је ухватила
„До бијела града Качаника.
„У густу ти маглу улећеше
„Улећеше, а не излећеше.
„У магли им крила отпадоше.
„Отић' ћете, ал' доћи нећете"'
Њој говори слуга Ваистина:
„Госпо моја, љубо Стеванова.
„Кад сам стао дворит' господара
„Господара и мога и твога.
„Живу сам се Богу зарекао
„И Стевану, господару моме:
„Ни за што га преварити нећу?
„Ни за то га преварити нећу.
„Али хоћу њега разбијати,
„Ако мене усхте послушати,
„И за твоје снове казивати".
Уђе слуга у бијеле дворе,
И Стевану по истини каже:
„Господине, Васојевић Стево.
„Сјајни мјесец јесте на заходу.
„И Даница на исток ижљегла.
„Вријеме је нама путовати".
Њега слуга сада разбијаше,
И за снове њему казиваше.
Онда њему Стево бесјеђаше:
„Сан је лажа, а Бог је истина.
„Не бих ти се уставио, слуго,
„Да бих знао не вратит' се нигда
„Иди слуго, те опреми коње,
„Док на себе турим одијело".
Стаде Стево рухо облачити:
Он на леђа тура рисовину,
А на прси токе и јелеке
А на главу калпак и челенку.
За челенку гриву позлаћену.
Која му се на чекрк обрће,
Те казује који вјетар пуше,
И брани му од сунашца лице
А на ноге мор-чохе чакшире.
По чакширам' ковче скупоцјене
По ковчама титреике златне.
Док се Стево, јунак, обукао.
Дотле слуга коње опремио.
И не шће му коња уковати.
Да на њему не остане клетва,
Они добре коње посједнуше.
Ал' за њима исходила љуба.
И на руци чедо износила.
Па Стевану смјерно бесједила:
„Кад ти оде на бој на Косово.
„Снове моје не шће послушати
„Код кога ћеш мене оставити,
„Или мене или мушко чедо
Њојзи вели Васојевић Стево:
„Иди у двор вјерна моја љубо.
„Чедо храни, док одонуд дођем,
Па пођоше друмом широкијем
Далеко их сестра испратила
На растанку брату говорила
„Брате мили, Васојевић Стево
„Кад ћеш, брате, из Косова доћи!
„Да те чекам на друму широкоме
Али Стево њојзи одговара:
„Добро мисли и упамти, селе,
„Па погледај бијелу западу:
„Кад се роди од запада сунце,
„Онда ћу ти из Косова доћи
Коња добра мимо сестру нагну
Право оде у поље Косово
кад он дође на воду Ситницу
Ал' ђевојка дојавила стадо
Дојавила стадо на пландиште;
На глави јој калпак и челенка,
За челенком девет перјаница,
И десета грива позлаћена.
Која 'но се на чекрк окреће.
Те јој лице од сунашца брани
Њојзи Стево божју помоћ назва,
Она њему љепше прихватила:
„Здраво да си, незнана војводо!"
Ал' јој вели Васојевић Стево:
„Ја бога ти, лијепа ђевојко,
„Откуд теби калпак и челенка?"
Ђевојка му 'вако бесјеђаше:
„Мили брате, незнана војводо,
„Ја сам јуче на Ситници била,
„На Ситници чувајући овце;
„Када бјеше око пола дана,
„Док Ситница стиже у обале,
„Док протече мутна и крвава,
„Она носи ћурке и калпаке,
„И тај калпак међу њима иде.
„Ја се молих Богу истиноме,
„Не би л' калпак крају приходио
„Бог ми даде и срећа од Бога,
„Те ми калпак крају прихођаше:
„Ја се саго, те калпак дохватих"
Њојзи вели Васојевић Стево:
„Сестро моја, лијепа ђевојко,
„Додај мени калпак и челенку.
„Да ја виђу кога је војводе,
„Који ли су на њему потписи?"
Ал' говори лијепа ђевојка:
„Брате мили, незнана војводо.
„Не могу ти калпак додавати.
„Ти ћеш мени њега однијети;
„А ја имам брата јединога.
„Мила брата, да му калпак дадем
„Нек се хвали за живота свога,
„Шта је њему сестра задобила,
„На Ситницу чувајући овце"
Збори њојзи Васојевић Стево:
„Кунем ти се Богом истинијем,
„Ја ти калпак однијети нећу
„Што ће мени калпак и челенка
„Кад ћ' и моја сутра останути
„Останути на Косову бојном?“
Даде калпак на коњу јунаку.'
Гледа калпак Васојевић Стево
Окрете га и два и три пута.
И десет га пољубио пута.
И проли сузе низ бијело лице
Даде калпак у руке ђевојци.
Па нагони коња на Ситницу
Када бише уз поље широко
К Стеву слуга коња пригоњаше
И овако њему бесјеђаше:
„Господине, Васојевић Стево
„Знати мож' ли, чији калпак бјеше?“
Говори му Васојевић-Стево
„Ваистина, вјерна моја слуго
„Богме смо се, слуго. подоцнили!
„Оној' калпак Бошка Југовића
„Највјернијег слуге Лазареве.
„Кад је нама Бошко погинуо,
„Све бранећи цара у Косово.
„Ми нећемо застанути Лазу!“
Па пођоше мало у напредак,
Сусретоше брзог коњаника
На ђогату коњу од мегдана;
Сабљу носи у лијевој руци,
Копље бојно под десним кољеном;
Десна му је одсјечена рука.
Сав му ђого у крв огрезнуо
Њему Стево божју помоћ назва:
„Божја помоћ, брзи коњаниче!
„Ја Богат ти, незнан добар јунак
„Од куд ли си, од кога ли града.
„Како ли се зовеш презименом?“
Њему јунак под истину каже:
„Ја сам, брате, рођен од Будима
„На име сам Орловићу Павле:
„Носио сам крсташа барјака,
„Око њега изгубио руку:
„Оста барјак с руком у Косову:
Тада сташе, те се пољубише,
И обадва коње одсједоше.
Стаде њему ране завијати,
Па га пита Васојевић Стево:
„Ја Бога ти, Орловићу Павле.
„Кад си, брате, био на разбоју.
„Је ли нама у животу Лазо?
„Је ли Лазо у бој ударио?
„Јесу ли нам на скупу војводе?
„Јесу л' здраво и мирно војводе''
Бесједи му Орловићу Павле:
„Јесте три пут у бој ударио;
„Кад се роди на истоку сунце.
„Ондај' Лазо најпре ударио:
„С десне стране Лазо наређује.
„Наређује старца Југ-Богдана.
„Њему даје девет Југовића,
„И још, брате, Бановић Страхињу
„С њима шаље неколико војске
„А с лијеве старца Стојадина
„Из Ариља, од мале Мораве,
„Са њим шаље дијете Лауша
„На лабуду коњу бијеломе.
„И с њим прати неколико војске;
„А остали бани и кнезови.
.,И сви они које су под власти
„Сви остали са њим по средини.
„Он удари по средини војске
„На Мурата цара проклетога:
„Силу ради и разгони војску,
„Све тражећи царева чадора,
„Ал' чадора наћи не могаше;
„Милош јесте прије ударио
„У љутини су два побратима,
„Јере га је царе прекорио,
„И невјером њега је назвао,
„Да он хоће издат' у Косову.
„Уто Милош попре ударио,
„Под чадором цара распорио,
„Царев чадор јесте оборио,
„Силу турску много умалио.
„Ту се много бише и ћераше,
„Многе Турске силе потискоше,
„Потискоше и уполовише!
„Ни ко гине, ни ко ране доби,
„Срећно било и боље би било,
„Ал' издаде Вуче Бранковићу,
„Који бјеше с Голије наређен:
„Сви са њиме царски оклопници
„И још многа убојита војска:
„Када царе на чадор удари
„Да поклопи с леђа Турком Вуче;
„Вук издаде ударити не шће!
„Љуто куне славни кнез Лазаре,
„Љуто куне Бранковића Вука
„И некаква Васојевић-Стеву,
„Од Сјенице, од села Дубнице,
Од некаква града Васојице:
Еј давори, Васојевић-Стево,
„За руком ти жито не родило.
„У пољу ти стадо не блејало,
„У двору ти чедо не плакало,
„Кад издаде у Косову Лазу,
„Добро ти је било код Лазара,
„Ти си био задовољан власти?"
Онда рече Васојевић-Стево:
„Брате мили, Орловићу Павле.
„Ја сам главом Васојевић-Стево:
„Мени књига врло позно дође.
„А мало се и собом задоцних,
„Но ја идем њему у Косово".
Вели њему Орловићу Павле:
„Немој,брате, коња сјахивати,
„Веће ћерај у Косово равно;
„Хајде, брате, собом у Косово,
„Не би ли га жива застануо,
„Да на теби не остане клетва,
„И на теби и на роду твоме.
„Док одморим ђогу од мејдана.
„Докле смирим срце под ранама.
„Ја ћу с раном у Косово ићи".
Њему вели Васојевић-Стево:
„Ја ћу, брате, тебе причекати.
„Ране завит', одморити коње.
„И са мном ћеш ићи у Косово:
„Јер ја рана допануо нисам,
„Да те браним и да те охрабрим
„За живота и за моје снаге.
„Јер си, брате, у ранама тешким“.
Кад пођоше у Косово равно.
Пита Стево Орловића Павла:
„Мож' ли мени право казивати
„Шта се после у Косову збило?
„Кога виђе жива у Косову,
„Познаде ли кога од војвода?"
Њему вели Орловићу Павле:
„Могу теби право казивати:
„Прво вићех Југовић-Богића,
„И он носи свилен царев барјак,
„Још га земљи положио није,
„Нити је с Турком покорио,
„Већ све ћера и разгони Турке.
„Ја се прогнах и мимо њ'га прођох,
„И сусретох Бановић Страхињу;
„Ни он није допануо рана,
„И он брани и себе и коња,
„И разгони на све стране Турке.
„Отуд пођох мало у напредак?
„И ја сретох дијете Лауша;
„Грдних рана Лауш допануо:
„На лабуду седамнаест рана
„На Лаушу двадес и четири;
„Сав му лабуд у крв огрезнуо.
„И од зла се одбранити неће,
„Нит' с Турком покорити хоће".
Мало стаде за неко вријеме,
Вели Павлу Васојевић-Стево:
„Хајде брже, да не одоцнимо
„Крв пролити, а не зажалити,
„ Прије Лазе главе изгубити
„За јунаштво и за отачаство,
„И хришћанску вјеру православну!"
Па пођоше сва три напоредо,
И стигоше у ордију Турску.
Напоредо сва три ударише:
С десне стране Васојевић-Стево,
А с лијеве слуга Ваистина,
Посред њих је Орловићу Павле.
Да је коме чуда погледати,
Ја шта чини Васојевић-Стево!
Како је се јунак помамио,
Како ли је коња наљутио,
Те разгони на алаје Турке,
И још брани Орловића Павла,
Јер је Павлу одсјечена рука!
Па потеже цареву чадору,
Да би Лазу жива застануо.
Јоште Лазо у животу бјеше,
Под чадором бесједи с Муратом!
Нагони се Васојевић-Стево
Баш чадору силна цар-Мурата.
Па говори свом цару Лазару:
„Прости мене, прости слугу мога
„Нијесам те издат' наумио,
„Веће с тобом мријет' у Косову:
„Али сам се, царе, одоцнио,
„Јер је мени књига позно стигла:
„У том сам ти сву част изгубио"
Ништа Лазо отказати неће,
Веће с царем царски бесјеђаше.
Вратише се ћерат са Турцима
Па одоше до воде Ситнице;
На Ситници многи разбој бјеше
Бију Срби, ал' бију и Турци.
Онда рече Орловићу Павле:
„Брате мили, Васојевић-Стево.
„Оди, брате, да се опростимо.
„Ја ти, Богме, погинути хоћу".
И ту Павла погубише Турци.
Кад се врати Васојевић Стево.
Он потеже цареву чадору:
Нагони се и два и три пута,
И Лазара у животу нађе.
Опет Стево њему проговара:
„Прости мене, прости слугу мога,
„Прости благо, славни кнеже Лазо!"
Лијепо их опростио Лазо. -
Оде Стево кроз ордију Турску,
Па разгони на све стране Турке.
Дозива га Ваистина слуга:
„Господине, Васојевић-Стево,
„Оди, брате, да се опростимо;
„Десна ми се уморила рука,
„А оштра се сабља утупила,
„Сијекући кости попријеко;
„Вр'јеме дође ваља умријети".
Ту је њега опростио Стево;
Ваистину Турци сагубише.
Сам остаде Васојевић-Стево.
Мили Боже, чудна ти јунака!
Кад се Стево наљутио бјеше,
Наљутио и себе и дора,
Те окупи једну чету Турак',
Поћера их низ Косово бојно,
Оћера их цркви Грачаници,
Задужбини краља Вукашина:
Све он сатре, ништа не остаде;
Нит' одјаха ни коња одмори.
Отуда се натраг повратио,
Ваља да је веће погинуо!
|
