Доцкан стиже Васојевић Стево
Доцкан стиже на Косово равно
А са вјерним слугом Ваистином.
Кад дођоше на воду Ситницу,
Угледаше чобанку ђевојку,
Дојавила стадо на пландиште:
На глави јој калпак и челенка.
За челенком девет перјаница
И десето крило позлаћено
Којено се на чекрк окреће,
Те јој лице од сунашца брани.
Њојзи Стево божју помоћ назва
Она њему љепше прихватила.
Ал' јој вели Васојевић Стево:
„Ој, Бога ти, лијепа ћевојко.
Откуд' теби калпак и челенка'?'
Ђевојка му 'вако бесједила:
„Брате мили, незнана војводо.
Ја сам јуче на Ситници била.
На Ситници чувајући овце:
А кад било око пола дана.
Тад Ситница стиже у обале
И потече мутна и крвава:
Носи,брате, коње и јунаке.
Турске чалме и српске калпаке,
И тај калпак међу њима бјеше
Бог ми даде срећу и прилику,
Те ми калпак крају прихођаше,
Ја се сагох и калпак прихватих".
Збори њојзи Васојевић Стево:
„Богом сестро, лијепа ђевојко,
Додај мени калпак и челенку
Да ја видим кога је војводе!"
Даде калпак чобанка ђевојка,
А гледа га Васојевић Стево:
Чим га виђе, тим га и познаде;
Проли сузе низ јуначко лице,
Врати калпак у руке ђевојци,
Па нагони коња на Ситницу.
Кад стигоше у поље широко,
К Стеву слуга коња пригонио
И овако њему бесједио:
„Господару, Васојевић Стево,
Мож' ли знати чији калпак бјеше?"
Говори му Васојевић Стево:
„Ваистина, моја вјерна слуго,
Оно ј' калпак Бошка Југовића.
Кад је нама Бошко погинуо,
Ми нећемо застанути Лазара,
Те ће на нас клетва останути!"
Тада пољем коње разиграше
И сретоше једног коњаника
На ђогату коњу од мегдана:
Сабљу носи у лијевој руци,
Десна му је рука одсјечена
И лијева нога до кољена,
Сав му ђогат у крв огрезнуо.
Пита њега Васојевић Стево:
А Бога ти, незнани јуначе,
Откуда си, од којега краја,
Од кога ли рода и кољена?"
На то њему јунак одговара:
„Ја сам родом од Будимља равна
По имену Орловићу Павле,
Барјактар сам славнога Лазара.
Носио сам крсташа барјака,
Бранећ' њега изгубио руку,
Оста барјак с руком у Косову!"
Тад стадоше, те се изљубише
И обадва коња одсједоше;
Када Павлу преви ране љуте,
Пита њега Васојевић Стево:
„А Бога ти, Орловићу Павле,
Кад си скоро био на разбоју,
Је ли нама у животу Лазо?"
Бесједи му Орловићу Павле:
„Драги брате, Васојевић Стево.
Тешко смо ти данас изгинули
Са невјере Бранковића Вука;
Све изгибе што боље бијаше,
Само оста нешто мало војске
Преморено и преполовљено,
Ал' се држи славни цар Лазаре,
Још се крвца око њега лије.
До мало час уз цара сам био,
Око њега разгонио Турке,
Но допадох ових грдних рана.
Па се склоних из љутога боја
Док одлакне срцу под ранама.
Али чуј ме што ћу теби рећи:
Јаши ђога кроз поље Косово
Не би л' цара жива застануо
Да на тебе не остане клетва,
Јер те царе љуто кунијаше:
„Еј, давори, Васојевић Стево,
За руком ти жито не родило,
У тору ти стадо не блејало,
У двору ти чедо не плакало!"
Док одморим ђога од мегдана,
Ето мене у Косово бојно".
Онда рече Васојевић Стево:
„Брате мио, Орловићу Павле,
Мени књига врло позно дође,
Те сам зато, брате, одоцнио
И сад журим у Косово равно,
Ал' те сама оставити нећу:
Ја ћу, брате, тебе причекати,
Па ћеш са мном у Косово поћи,
Да те браним и да те охрабрим,
Јер си, брате, у ранама љутим".
А када се мало одморише,
Тад пођоше кроз Косово равно
И стигоше у турску ордију;
Напоредо сва три ударише:
С десне стране Васојевић Стево,
А с лијеве слуга Ваистина,
Посред њих је Орловићу Павле,
Те на Турке јуриш учинише.
Да је коме погледати било,
А шта чини Васојевић Стево,
Како ли се јунак расрдио,
Како ли је ђога разљутио:
Све разгони Турке на алаје,
И још брани Орловића Павла,
Јер је Павлу одсјечена рука!
Нагони се Васојевић Стево
Баш чадору силна цар-Мурата
Да би Лаза жива застануо;
Док повика Орловићу Павле:
„Брате мио, Васојевић Стево.
'Оди, брате, да се опростимо.
Ја ти скоро хоћу погинути!"
А када се братски опростише.
Тад се врати Васојевић Стево.
Те потеже цареву чадору:
Још Лазара у животу нађе,
Па од њега опроштење тражи
И за себе и за слугу свога.
Лијепо их царе опростио,
Па одатле коње поврнуше,
Кроз ордију турску ударише;
Љуто бију и разгоне Турке,
Ал' погибе Ваистина слуга,
Сам остаде Васојевић Стево.
Тада јунак ђога разљутио,
Па у Турке јуриш учинио,
Но га лоша срећа задесила,
Те погибе у љутоме боју
У близини цркве Грачанице
И остави спомен роду своме
Да се пјева и да се казује
Док је људи и док је Косова.
|
