Вала Богу, вала јединоме!
Стиже књига од цара Лазара
У Сјеницу, у село Дубницу,
Некакоме Васојевић Стеву:
Да је Стево брже у Косово.
Виђе Стево шта му књига пише
Па дозивље слугу Ваистину:
„Ваистино, вјерна моја слуго,
Ја отидо' на бојалу кулу,
Ја ћу лећи санак боравити,
А ти брже у арове доње
Па опремај до два добра коња:
Мене Вилу, тебе Ластавицу.
Опрем'-де их што се љепше може
А поткуј их што се тврђе може:
Ситна ми је књига достигнула
Из Косова од цара Лазара:
Да осванем сутра у Косову...
Па изиди пред бијелу кулу
Па огледни небу у ведрине:
Каде мјесец до запада дође
А Даница на исток изиђе
Онда ћемо путовати, слуго,
Путовати у поље Косово".
Тако рече, на кулу изиђе.
Леже Стево санак боравити,
Оде слуга у бијеле дворе
Па запали у вењер свијећу
Па се диже у арове доње,
оће слуга коње опремати.
Но за њим је била пристанула
Вјерна љуба Васојевић Стева
Па овако њему говораше:
„Ваистино, вјерна моја слуго.
Досад си ми вјеран слуга био
А од саде брате нерођени
- Девет пута боље нег рођени:
Каде станеш ковати дората.
Добра коња господара мога.
Господара Васојевић Стева.
Укуј њему ноге све четири
да не може ићи у Косово
Јер сам ноћас ружан сан уснила
Полетише два сокола сива
Од Сјенице, од села Дубнице.
Од нашег града Васојице,
Одлетјеше оба на Косово...
А Косово тама попанула
Од Ситнице па до Вучитрна
- Од Голије свуд је уватила -
У густу ти таму улетјеше
Па из таме излетили нису...
Отић' ћете а доћи нећете -
Ја се бојим да не изгинете!"
Ал бесједи слуга Ваистина:
„Госпо моја, љубо Стеванова'!
Пуно има девет годиница
И десете четири мјесеца
Од кад дворим Васојевић Стева,
Господара и мога и твога -
Ни у чем га преварио нисам,
Ни данас га преварити нећу
Јер се Стево на мегдан опрема...
Али ћу га јако разбијати,
За санове твоје казивати
Не бих ли га како уставио
Да не иде у бој на Косово".
Оде љуба у бијеле дворе,
Оде слуга у арове доње...
Па опреми до два добра коња:
Поткова их што се тврђе може,
Опреми их што се љепше може
Ка' што га је Стево научио.
Изведе из из арова доњих
па их вода испод танке куле,
Погледује небу у ведрине...
Кад изиђе Даница звијезда
Трчи слуга на бојали кулу
Па он буди Васојевић Стева:
„Сјајан мјесец већ је на западу
А Даница изишла звијезда:
Вријеме је нама путовати
На Ситницу у поље Косово".
Па га стаде јако разбијати
Да не иде у бој на Косово.
Све му слуга редом казиваше
Шта говори љуба Стеванова,
шта је она у сану видила...
Ал бесједи Васојевић Стево:
„Све је тако, вјерна моја слуго!
Ал да видиш како књига пише,
Како Лазо у књизи проклиње:
Ко не дође сјутра у Косово.
Ко Косово не прелије крвљу.
У пољу му стадо не блејало'
У двору му чедо не плакало!
Што год руком у земљу турио
Из земље му ништа не никнуло!' -
Зло је поћи, а горе не поћи.
- Чаре није, него бити мора -
Оћу поћи, макар нећу доћи?"
Тако рече, припаса оружје.
Хитро сиђе низ бојалу кулу.
Како сиђе на земљицу црну
Он довати за дизгине дората
Па се њему на рамена баци.
Поред њега слуга Ваистина.
Кад изиђе љуба Стеванова
Па на руци чедо изнијела,
Мушко чедо од године дана.
Сузе рони, тио проговара:
„Господаре, Васојевић Стево.
Ти одлазиш у бој на Косово:
Код кога ћеш мене оставити.
Код ког мене, код ког мушко чедо?“
Окрену се Васојевић Стево:
„Иди у двор, вјерна љубо моја
Чедо храни док ти опет доћем''
А изиђе сеја Стеванова:
„Мили брате, Васојевић Стево!
Кад ћеш, брате, из Косова доћи
Да се надам и да те погледам?“
„Иди, сејо, у бијеле дворе
Па ме немој погледати често
Но погледни небу у ведрину:
Кад ограје са запада сунце -
Онда ћу ти из Косова доћи!"
Тако рече, ободе дората
Па окрете право у Косово,
Поред њега слуга Ваистина...
Путоваше љетни дан до подне
Док дођоше на воду Ситницу,
А Ситница мутна и крвава.
Код Ситнице лијепа ђевојка,
Доћерала на пландиште стадо,
Дојавила и козе и овце,
Она бјели на Ситници платно.
На глави јој капа самурлија,
Око капе девет челенака
И десета гривна позлаћена
Ка што носе цареве делије.
Њојзи Стеван божју помоћ даје:
„Божја помоћ, лијепа ђевојко!"
Пониско се цура поклонила
И Божију помоћ приватила:
„Здраво да си, српска војеводо".
Он је пита за мир и за здравље -
„Мир и здравље", цура одговори.
Упита је војвода Стеване:
„О Бога ти, лијепа ђевојко,
Од куд тебе капа од самура,
Око капе девет челенака
И десета гривна позлаћена
Као што носе цареве делије?"
„А Бога ми, српска војеводо,
Кад ме питаш право да ти кажем:
Ја сам јутрос рано доранила
На Ситницу да бијелим платно,
Доћерала на пландиште стадо.
Дојавила и козе и овце.
До подне ми бистра вода бјеше
А од подне мутна и крвава...
Уравни се вода с обалама,
Све проноси коње и јунаке
Па проноси ћурке и калпаке.
Ова капа посред воде иде,
Ја се молим Богу јединоме,
Бог ми даде и срећа поможе
Те ми капа до обале дође
Па сам данас капу задобила...
Имала сам брата јединога,
Спремила га на цареву војску. -
Молим Бога да ми здраво дође.
Бели бих му калпак поклонила.
Нека носи, нека се поноси
Што је њему сестра задобила
На Ситници овце чувајући".
Ал бесједи Васојевић Стево:
„Ој Бога ти, лијепа ђевојко,
Додај мене капу самур-капу
Да прочитам капу у потпису:
Да ја видим ко је погинуо
Од нашијех најглавних војвода"
Ал бесједи лијепа ^евојка:
„О Бога ми, српска војеводо'
Ја бих тебе самур-капу дала
Ал се бојим какве пријеваре:
Узећеш ми капу од самура.
Узећеш ми, вратити ми нећеш"
Проли сузе војвода Стеване
Па ђевојци ријеч проговара
„Ој ћевојко, добре среће била!
Што ће мени твоја самурина:
И моја ће пуста останути
Док изиђем у бој на Косово!"
А кад виђе лијепа ђевојка
Како Стеван сузе пролијева,
Скиде капу, не рече ријечи...
Гледа Стево капу у потпису,
Прочита је три четири пута,
Пољуби је седам осам пута
Па девојци натраг калпак врати,
Па јој рече двије три ријечи:
„А Бога ти, лијепа ђевојко,
Ђе су броди на Ситници води?"
„А Бога ми, српско војеводо,
Таком коњу и таком јунаку
Њиђе није безброда Ситница".
Кад то зачу Васојевић Стево
Он наћера на Ситницу дора,
Поред њега слуга Ваистина.
Пребродише здраво и весело.
Мало друмом, уз Косово дођу...
Упита га слуга Ваистина:
„Господаре, Васојевић Стево,
Знати може л': чији калпак б'јаше?"
„Знадем добро, вјерна моја слуго:
Онај калпак Бошка Југовића,
Највјернијег Лазарева слуге...
Авај мене до Бога милога!
Кад је нама Бошко погинуо
А ко нам је данас остануо?!"
Мало друмом у напредак пођу
Док сретоше једнога јунака
На ђогату коњу од мегдана
- Ђогат био па поцрвенио
Јер га јунак окупао крвљу -
На ђогату седамнаест рана.
На јунаку двадес и четири,
Десне руке до рамена нема...
Пита њега Васојевић Стево:
„Одакле си, од ког ли си града
Како ли те по имену вичу?
Ђе си грдних допануо рана?"
„А Бога ми, српска војеводо.
Кад ме питаш право да ти каже'
Ја сам рођен код Будима града.
Име ми је Орловићу Павле:
Служио сам славнога Лазара:
Носио сам крсташа барјака
Па ми ост'о барјак у Косову
И десница око њега рука...
А ја одох на воду Ситницу
Да оперем мене и ђогата
Од проклете крви у Косову...
Да се опет у Косово вратим.
Лијевом бих руком сјеко Турке
А кад зачу Васојевић Стево.
Он се са њим на Ситницу врати
Па препира оне ране грдне
Бистром водом и бијелим платном
И помало ракијом, сапуном.
Таман вода ране одмекнула.
Таман мука срцу одлакнула.
Упита га Васојевић Стево:
„Брате Павле, кнежев барјактаре,
Кад си био јутрос у Косову.
Је ли Лазо и здраво и мирно,
Је су л' здраво и војводе мирно,
Је ли Лазо у бој ударао?"
Проговара Орловићу Павле:
„Јесте Лазо и здраво и мирно,
Јесу здраво и војводе мирно,
Јесте Лазо у бој ударао...
Јустрос рано кад огрија сунце
Стаде Лазо разређиват војску:
С десне стране наређује Лазо,
Ту нареди стара Југ Богдана,
Даде њему девет Југовића
И десетог зета Страинића -
Даде њима војске неколико.
С леве стране наређује Лазо
Ту нареди старца Стојадина:
Из Ариља, од Мораве Мале -
Даде њему дијете Лауша,
Даде њима војске неколико.
По сриједи славни цар Лазаре:
Чудо чини и разгони Турке -
Тражи чадор Мурата турскога
Тражаше га, наћи не могаше,
Још га Милош прије оборио,:
Под чадором цара распорио...
Кад погибе Ерцега Степане,
Сва пропаде српска царевина,
И остаће круна у Турака!..
Оба цара још су у животу,
Обадва су у рукама турским,
Обојица сједе напоредо,
Вино пију, разговарају се.
Само чујем ђе говори Лазо:
Он проклиње Вука Бранковића
И некаква Васојевић Стева
Што га нема у бој' на Косово".
Кад зачуо Васојевић Стево
Удари се руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога:
Ја сам главом Васојевић Стево'
Тури Павла на коња ђогата,
Обојица коње појахаше,
Дигоше се брже у Косово.
Кад стигоше у поље Косово.
Све прогоне задње мимо прве.
Сва тројица иду напоредо,
Њих тројица три сокака граде'
Док дођоше цару пред чадора.
Поклони се Васојевић Стево.
Поклони се до земљице црне.
Целива му пребијелу руку:
„Опрости ме, царе, на самрти:
Нисам тебе издат наумио,
Но су ми се књиге одоцниле" -
Рече Стево три четири пута.
Ћути Лазо, ништа не говори...
Поја Стево коња ластавицу.
Поред њега слуга Ваистина.
С друге стране Орловићу Павле,
па нагоше кроз турску ордију -
Њих тројица три сокака граде.
Много грдних починише јада.
Много турских исјекоше глава
Опет дође Васојевић Стево
Па пред Цара паде на кољена:
„Опрости ме, царе, на самрти
Нисам тебе издат наумио
Но си мене с књигом одоцнио".
Рече Стево три четири пута,
Ћути Лазо, ништа не говори...
Поја Стево коња ластавицу,
Поред њега Орловићу Павле,
С друге стране слуга Ваистина -
Њих тројица три сокака граде...
Још су више причинили јада,
Оштре сабље напојили крвљу.
Наиђоше опет на чадора...
Одја коња Васојевић Стево
Па пред цара паде на кољена:
„Опрости ми на самрти Лазо,
Видиш да сам у крв огрезнуо,
Видиш да ћу скоро умријети...
Нисам тебе издат наумио
Но су ми се књиге одоцниле".
Ал га Лазо да опрости неће...
Поја Стево коња ластавицу
Па потеже сабљу од појаса
Па он наже кроз турску ордију;
Како оде, више се не врати...
|
