Гусле моје и гудало славно
Ако сам вас оставио давно
У свечаном златноме оквиру
Догодине брујите у миру
Јер сте доста усамљене биле
Док сте Србе славом окитиле
Чује те се у царској дворани
Чујете се гдје живе чобани
Чујете се гдје се купе виле
Чујете се гдје змајеви живе
Па ви гусле, неостасте пусте
Ни душманске незапасте руке
Но служисте роду србинову
Као некад Милош на Косову
Па ви браћо и дружино мила
Чујте пјесму све како је било:
Из прошлога вакта и земана
За Вукадин Фемић капетана
У хиљаду и осмој стотини
И педесет и трећој години
Подиже се зоран брђанине
Из нахије доње Васојеве
Из јуначког села Крш-Фемића
По имену Фемић Вукадине
Испод ове горе и планине
Па он оде преко Бјеласице
Те планинске дивне перјанице
Докле дође граду на Цетиње
Ђе се српске чувају светиње
Код Данила Књаза Петровића
Црногорског гласитог племића
У двору је он пред Књаза стао
Господару руку цјеливао
Ој богати зоран брђанине
Од које си земље и крајине
Каква ти је нужда и невоља
Те пред мога ти пристаде двора?
Тад Вукадин поче да говори
Одјекнуше Петровића двори
Господара сунце огријало:
Ја се зовем Фемић Вукадине
Из нахије доњих Васојевића
Из јуначког села Крш-Фемића
То је село испод Бјеласице
Ту не рађа мајка издајице
Па сам доша’ к’ вама господаре
Зулум чини клети Туски царе
Ђе год бјеше ког момка ваљана
Мрачна га је прогутала тама
Сјеку момке и робе ђевојке
То се више подносит не може
Па сам доша’ код вас господаре
Да ми дате грба капетанског
Јер не желим погинут у боју
Док нахију ослободим моју
И да станем ја под круну твоју.
Тад му збори Књаже Петровићу:
О Фемићу о мој брате мио
А шта мислиш шта си наумио
Подгорица да је под Турцима
А Колашин турска качаница
А Беране и Бијело Поље
Ни питање није за то двоје
Не могу ти грб дат Вукадине
Живиш даље од Лимске долине
Мој грб ће ти Турци одузети
Па засрамит и тебе и мене
Црну Гору и сво твоје племе
Вукадин му чврсту вјеру даје
Да с’ Турцима жив предати неће
На ватру ће живу сагорети
Грб ми Турци неће одузети
Нека знају и Срби и Турци
Грб ће чврсто бит’ у мојој руци
Књаз тад виђе чврстог брђанина
Тог горштака српскијех планина
Спреман биће свакојега дана
Да изађе јунак на мегдана
Па књаз оде у другу одају
Ђе се златни грбови чувају
Грб и сабљу носи у рукама
Па грб лично Вукадину даје
Грб ти дајем Фемић Вукадине
Мој крсташу орле са планине
Па нек ти је и понос и дика
Још ти дајем сабљу од челика
То је сабља нашијех предака
Са косова славнијех јунака
Што је горске пренијеше виле
Кроз врлетне горе и планине
Донијеше на равно Цетиње
У златне је одаје чуваше
И теби је данас дароваше
Да је носиш да се њом поносиш
И са њоме турске главе косиш
Није она теби од мираза
Но си јунак добио од књаза
Лијеп бјеше Фемић Вукадине
Дивна стаса а висока раста
Српска сабља виси од појаса
А на глави златни грб му сија
Па свијетли до пола Цетиња
Панто, Симан бијаху уз њега
Окружили књаза Петровића
Засједнули они сва тројица
Књаз међ’ њима сио на столицу
Као оро на тврду литицу
Књаз наручи понајљепше пиће
Одпочеше разне разговоре
У високе Петрвића дворе
Вукадина сјетовати стаде
Стаде учит свога капетана
Како чете треба формирати
Како с’ војском треба управљати
Официре четне постављати
Док га књаже добро упознао
Недјељу га дана задржао
А кад прође недјељу дана
Књаз поздрави Војводу Миљана
Шаљем теби седмог капетана
Капетана овога племића
Вукадина из Крша Фемића
Он ће моје узвити госпоство
А и твоје проширит војводство
Са домака Бијелога Поља
Па све редом до висока Кома
Ти војводо буди на опрезу
С’ Вукадином тврду држи везу
Да ви Турци мучки не ударе
Да изроди пасји не преваре
Ја сад радим и моје је мњење
Да кад сила створи увјерење
Суверену добијем границу
И Цетиње главну пријестоницу
Тако књаже рече Петровићу
Свом војводи Миљан Вуковићу
Тад пођоше да путују пута
Као змија про камена љута
Обиђоше варош Подгорицу
Немањину прву пријестоницу
Прођоше ти и Зецку равницу
И Морачу воду студеницу
Окренуше уз Братоножиће
На Пелев се бријег одморише
Спуштише се тад у Васојевиће
На Лопате конак учинише
И стигоше на заласку дана
А пред кулу војводе Миљана
Код извора Таре и Љеваје
На Лопате испод Комске горе
На бијеле војводине дворе
И код њега они преноћише
Од књаза му писмо уручише
Цјеле ноћи на дочеку бише
Нит спаваше нити дријемаше
О јунаштву све разговараше
И вишњем се сви Богу молише
Да Србину Бог дарује слогу
Јер неслоге доста им бијаше
Јер неслоге Србе саломише
Недај Боже да их буде више
А кад сјутра други дан освану
Дан освану и сунце ограну
Па огрија Комове и горе
И бијеле војводине дворе
Сва тројица зором устадоше
Вукадине, Панто и Симоне
С’ Миљаном се брацки поздравише
И на његов дочек захвалише
Па кренуше даље путовати
Јер нијесу код кућа при руци
Па се боје удариће Турци
Да им село Турци не запале
Да се сјутра преко Лима хвале
И сађоше низ Васојевиће
Покрај Таре воде валовите
Прекрочише преко Матешева
Спустише се у Лимске долине
И дођоше своме родном крају
Крш Фемића своме завичају
И у своје уљегоше село
Све нађоше здраво и весело
Запуцаше кубуре и пушке
Од шенлука узбунише Турке
Крстати се развише барјаци
Скупише се ти храбри горштаци
У рукама бираних јунака
И Девет им подијели барјака
И грбове четних официра
Свом нахијом уведоше мира
Четир: чете од Горњија села
Предводиће храбри командире
Радосаве Јелић Раковићу
Да он чува њихове границе
Све од крша до врх Бјеласице
А Брзавски батаљон од сад ће
Он пет чета од сада имаће
Тад четири постави судије
Све да суди по старом адету
Те да нико не учини штету
Свако село још да има кмета
Око њега девет официра
И Радосав Јелић још са њима
А Вукадин капетан пред њима
Да бранимо од несоја нејач
Да бранимо и све да нам стима
Да свак хљеба и слободе има.
|
