Планина се Мокра горди
испод модрих четинара,
то је бедем дивљој хорди
а грудобран Шекулара.
Ђе бијела стада пасу
по питомим пашњацима
тридес’ и три мрамора су
са крвавим траговима.
Омер-Вуче с’ Климентима
тешки гријех ту уради,
кад поклаше ханџарима
тридес’ троје чобанчади.
Заклано је међу њима
и војводе, чедо Даше,
кад Клименте са стадима
пут Гусиња одјахаше.
Онда кликну српска вила
Омер вам је Мокром преша,
и остави браћо мила
тридес’ и три дечја леша.
Кад чу Даша јаде ове
кликну са сред Шекулара,
на Љевака Вука зове
и Комнена барјактара:
У поћеру браћо моја,
и пречицом кроз растоке,
да стигнемо тог несоја
и његове крволоке.
Од Чакора пут Велике
пјева Омер на кулашу,
па дозива Шекуларце
и војводу кличе Дашу.
Ђе си Даша и Комнене,
ђе си Вуче Љевачина,
а Вук кликну: Ево мене!
Па поћера пасјег сина!
Ћерају се четинаром,
збунио се Омер-Вуче,
испред Вука са ханџаром
погибија ту му пуче.
Тад полеће из бусије
Шекуларска храбра чета
крвава се битка бије,
арбанашка гину псета.
Па када их све побише
да Чакорским висом труну,
своја стада повратише
да пландују у катуну.
Много љета и година
од тога је прошло доба,
а трагови и сад трају
тридес’ и три мала гроба.
Па од тога црног доба
гуслар гуди кроз времена
да су ђеца Шекуларска
истог дана освећена.
Питали су барјактари
мудрог старца из Ругове:
Имал’ ишта теже стари,
но човјека смрт кад зове?
Сиједе се власи јеже,
потекоше сузе старцу,
рече: Има нешто теже,
крв дуговат’ Шекуларцу!
А сад хоће Шекуларци
да подигну спомен здање
и за вазда да остане
незаборав и сјећање.
Скупљају се на Видовдан,
на том мјесту, како веле
одакле су чисте душе
рајском врту одлећеле.
|
