Књигу пише стари краљ Никола,
Из ордије војнога табора,
Са равнога поља Скадарскога,
Баш са Груде села маленога,
А посла ју преко Малесије:
И проклете земље Арбаније,
На далеко земљи Метохији.
У лијепу шехер Ђаковицу,
Командату силну Вешовићу:
"Чујеш мене моје десно крило!
Знаш делијо није давно било.
Кад се с' Турским царем завадисмо,
И за право људску крв пролисмо.
Ти удари Плаву и Гусињу
И освоји земље на крајину,
И избави високе Дечане
И пријеђе равну Метохију,
У Ђаково сусрете Србију.
То је наша хвала Вешовићу,
А ја пођох ломној Скендерији
И све земље узех Малесији,
А на Скадар дочекаше Турци,
На модерна војна утврђења
Ту је мене војска изгинула
Све бојиште у крв огрезнуло,
Постало је гробље око Скадра,
А још дошле наше Црногорке
Боже мио ове игре горке,
Све су мајке како црне чавке,
А сестрице како сиње кукавице,
Удовице многе несретнице,
Сад је Скадар постао Косово.
У Скадар је многа турска сила.
Има војске педесет хиљада:
Арнаута и низама млада,
Многи зборе да је сто хиљада,
Све заклето и све опивено
Скадар живи да пуштити неће.
Радомире храбри Бригадире!
Ти ми дођи крило са краине,
Да помогнеш на Скадар крвави,
И доћ ће нам од Србије војска
Да помаже браћи на мегдану,
У тебе се могу поуздати,
Да ћеш славу на мегдан убрати,
Јер без тебе и твојих лавова
Нема доста за Скадар крвави,
А остави земљу Метоију:
Кад Радомир ситну књигу доби,
И видио што му књига пише,
Веома се беше зачудио!
Скадра града љуте погибије,
Колико се беше зачудио
Још се витез више наљутио,
Где не могу Скадар освојити,
Па повика тубача Тодора
Труба писну проломи се гора,
Зове своју уздану Бригаду
Те сву силу ставља под команду.
Па окрену преко Метохије
Пред војском се крсташ барјак вије,
Нико незна куд ће соколови,
Иде војска возе се топови,
Доклен дође лаври Њемањића.
Код Дечана светог манастира
Где музика војна њима свира.
Мисли јунак дели-Вешовићу,
Дал ћу поћи долу Крстенићу
Преко Шаре, преко Арбаније,
Но ту лако путовати није
Нема пута провући топове,
Ни провести коње витезове,
Још ће бити напад Арнаута
Тамо му се недопада пута,
А да вози војску уз планине
И тамо су грдне опучине,
Скоро сердар Јанко проходио,
Кад је јоште мали снијег био
Гдје је војску много уморио.
Оставио коње и јунаке.
А сада је снијег много већи
Од три боја са великом студи
Ветар бије а мећава вије
Пала тама на те Проклетије,
Па окрену Пећи валовитој,
Ту је јунак с војском коначио,
А ујутру рано уранио,
И сву своју војску прикупио.
Пред манастар, пред Патријаршију
А година нова осванула,
Хиљада је и девет стотина
И тринајста освиће година,
Пак окрену у Ругову ружну,
И свога на Дио планину
Доклен дође Плаву на крајину,
Ту уморна војска попадала,
Сврх Дијела до вароши Плава.
У јутру се опет прикупише
За Гусињу пута продужише,
У Гусиње на конак падоше.
Пређе зоре опет устадоше,
И пођоше кршом проклетијем,
А пред њима лете извиднице
А са страна иду побочнице,
Заштитница за војском заступа
Чува ју се злијех Арнаута.
Низ камена Селца претурише,
А на Рашпу конак учинише
Без одмора почивке и санка
Јер се боју народа опака,
Малесија спута се увија
А Вешовић сиђе у Кастрате,
И ту с војском на конаке стаде,
На Скадарску земље опучину
Зора свану војска на крајину.
И евога на малену Враку,
И ту паде војска на конаку.
У табору Црногорске војске,
Ту га Сердар Јанко дочекао,
И његову војску угостио
А ујутру како зора сину
Вешовић је ата појахао,
И ето га код Николе краља,
Краљ Никола кад виђе сокола,
Сам је краље на ноге скочио,
Вешовић га у руку пољуби,
А краљ њега у чело јуначко,
Па седоше један до другога,
Те га пита краљ за путовање,
И његове лаве одабране,
А Вешовић за Скадар крвави,
Ту седио и на ручак био.
С Господаром дуго говорио,
У његову господску шатору,
Па кад крену захвалио Краљу,
Краљ му даде у шаку дуката,
Вешовић му опет руку љуби,
Молим ти се мио господаре!
"Ја нијесам дошао за паре
Но кад будеш на Скадар удрити
"Бардањол ћеш мене оставити".
А рече му Краљ Никола стари:
"Ту је тврђа мој витеже славни!
Све опкопи тучом покривени;
Заграђени жицом бодљикавом
Напуњено војске и топова,
А ти немаш но малену снагу
Васовиће своју браћу драгу,
"Пак се бојим оћеш погинути"
Не бој ми се Краље, ако Бог да
Ја сам јунак срећан на мегдану,
А још имам војску одабрану,
Са Чакора па до Ветерника,
Та је војска Црне горе дика.
Ал' ћу сломит врха Бардањола,
Ил' изгубит' сву моју бригаду,
Ја на Бога имам само наду.
Краљ му даде свога благослова
"Срећно пођи пиле од сокола
"Ето теби врха Бардањола".
Сад Вешовић у логору хита
Ђе му беше војска племенита,
Тако стаде за петнајест дана
Свако чека налог господара,
До двадесет четвртог јануара
Загрмљело с блата Скадарскога
Сину муња са четири стране,
То је налог Црне Горе Краља,
Да се иде на Скадар крвави,
Па шта Бог да и срећа јуначка,
Команданти наредбу добише,
Сваком своје место одредише,
На Бардањол силна Вешовића,
С три хкљаде храбрих Васовића.
Боже мио страшна тога гласа,
Да се иде на челик ограде,
На топове и на љуте бомбе!
А на честа зрна из пушака,
И на оштро гвожђе у јунака,
Браћо мила голијем прсима,
На врхове љута бајонета
Свако види хоће се мријети,
Е ма за част и за домовину,
Витезови радосно умиру.
Свако виче: напријед, напријед -
Сва се сила Црне Горе крену,
А још дошла браћа из Србије
И довукли своје батерије,
Од најбољег боја и убоја, -
Пешадија спремна и уредна
Дан и ноћ се Скадру примакоше,
Двадесет и петог јануара света
Када зора од истока сину
Гром загрмље, укрстише муње.
Проломи се сво море Јадранско,
Јека оде преко океана,
Срб и Турчин дијеле мегдана
Све полеће трком на јуришу.
Под плотуном чете као кишу,
Све се ближе примичу Турцима
Са налетом хитрим на шанцима,
Све од мора, па опет до мора
Навалила беше Црна Гора,
На Таробош и зелено блато
Равно поље и на Муселиму,
На Бардоњол, све до воде Дрима,
А Србија бије са Брдице
И Приморјем до воде Бојане.
Хоће Срби Скадра крвавога,
Хоће славе, хоће земље старе,
Хоће своју рају да избаве.
Турчин неда своју царевину,
Неда Скадар своју тековину,
То је народ вазда ратоборни
А јунаци корану покорни
Фанатизми муслиманства свога
Опивени ада проклетога,
Радо гину, сместа не помичу,
А добро се силни утврдили
Громови им не би наудили,
А камо ли неверни ђаури,
Бој се бије, крв се црна лије,
А све грме велики топови
Ору поље крвави плугови.
Цичу на све стране митраљези
Расипљу се Курди и Черкези!
И Арапи јунаци опаки!
Арнаути и остали Турци,
Есад силу на бојиште храбри
Сипљу огањ, никад не престају,
Црногорци хитро јуришају,
Све облаком под својим барјаком,
А све гину коњи и јунаци,
А напријед све иду барјаци,
Док дођоше на жице проклете,
Ту их огањ покоси и смете,
Смртни ветар на све стране бије
Боже мио грдне погибије!
Ватра сипа, војску разасипа -
Све попада по земљи крвавој,
Попрскаше главе на јуначке,
Отпадоше и ноге и руке,
У комаде одоше војници,
Потонуше у крви ратници.
Паде мрки облак на бојиште
На све стране рањеници пиште,
Већ друг друга ни види ни чује,
Земља јечи, небо одјекује
Уривљу се крвави шанчеви,
А кукају по Скадру кадуне.
Тако прође онај петак клети
Шанце Срби не могу узети.
Ни пресећи жице бодљикаве,
У то и ноћ ухватила била
Сила силу ломи и савија,
Све једнако урлају топови
Све једнако циче митраљези,
Пушке праште, проламају бомбе.
Наста грдно око Скадра гробље,
У то дође и свану субота,
Јечи Јадран море од бахота,
Све налећу мрки Црногорци
Но све гину, Турци не попиру.
На Таробош, да га Бог убије!
Ту хиљаде погибоше двије,
А Турака десет пута више,
Ма шанчеве Турци не пустише.
А у поље и ту су невоље,
Крваво је и све разривено,
Ема стоје шанци и ограде,
На Бардањол грдна погибија,
Ватра гори, крв се пролијева,
А Бардањол силу присмашује,
На Брдицу, Гајтан и Бушату
Сурвале се брда и планине,
Све крв тече, а пале лешине,
Нигде Срби корачит' не могу,
Све је мрачно и све је облачно! -
Све је црно и све је крваво,
Па у томе и ноћ црна вата
Без почивке ни једнога сата,
А недеља када света свану,
Бој отпоче више него пређе,
И настаде виша погибија,
А Вешовић змаје огњевити,
Викну браћу на жице одите
Сва бригада ко је здраво сада
Нож у руке, све пође на Турке,
Турчин просу огањ страховити,
Анђо Божји са небеса слеће
Помоћ даде силну Вешовићу,
А Турке је несрећа напала
Васовићи жице пресекоше,
У шанчеве Турске улетоше
Све погибе кога затекоше
Ко претече он грдан угече,
Виђе Турчин Есаде везире,
На Бардаљол барјак Црне Горе,
Стаде молит' за примирје Краља,
А Краљ виђе страшну погибију
Па примирје даде Есад паши,
Преста звека, преста војна јека
Размаче се око Скадра тама,
На Бардањол Црне Горе мале
Краљ Никола на Бардањол дође
И ту дели-Вешовића нађе,
Вас је јунак у крв огрезнуо.
Краљ му сјајну победу честита:
"Благо мене дели Радомире!"
Ставит' ћу те ђенерала сине,
Кад узмемо Скадар на Бојану,
Ставит' ћу те тамо гувернера,
Да уредиш Скадар и Приморје
Да те знаде бутум Црна Гора,
Ставит' ћу те у војног министра,
За примерно велико јунаштво
Тебе сине и Васојевића,
Који но су срца Обилића.
Радомире, мој соколе сиви!
Што си крвав, јеси ли ми рањен?
"Мало ме је тане дохватило
У мом лицу на крваву жицу
Рана мала не боли ме глава
"Тебе на дар Господаре хвала".
Па у руку пољубио Краља
Краљ се врати, Радомир га прати,
И што рече стари Краљ Никола
На висове тврда Бардањола
Како рече оно не порече.
Кад Вешовић Бардањол сломио,
И на њему шатор разавио,
Над њиме се крсташ барјак вије,
Он под шатор рујно вино пије
Гледа врата Скадарске капије
С јунацима славом овенчаним.
Есад гледи а грдно се једи,
Види где му црни гавран гаче
А у Скадар свака була плаче
А кукају оџе пред џамије
А помоћи ни од куда није,
Пак проклиње Есад Вешовића
И куне се са обадва света
Турском вером и силом џенета
И светињом мухамеда свеца
И са њином луном - и месеца
Муслиманством силом свог корана
И са ћабом постом - рамазана,
Да он Скадар никад пустит' неће
Док год чује цара и ћесара.
|
