Јече брда ломе се планине,
Пролијећу црне орлушине.
Стоји треска, ломе се небеса,
Сва се земља љуља и потреса.
Пала тама, не видиш никога;
Чујеш уздах друга рањенога.
Није шала тридесет хиљада
Са три стране бију Скадра града.
Пролијећу огњени угарци,
По имену зову се јунаци.
Силан картеч сипље из топова;
Проврели су крвави студенци;
На лазине панули јунаци;
Изломљене сабље и барјаци;
По присоја бијеле се чалме,
Пале пусте токе и доламе;
Син до оца лежи у комаде,
Брат на брата наслонио главу
Да би лакше испустио душу.
Пролијећу птице злогласнице,
А кроз горе плачу кукавице.
Сунце стало, па је заплакало,
Море чуло па је уздахнуло.
Као чавке попадале мајке,
Носе воде, перу ране љуте,
И к'о станци каменови ћуте.
Нема нико да сузе пролије,
Нема нико да се зрна крије.
Леже мртви, пролијећу живи,
Прсимице обарају шанце,
Смијући се подносе ударце.
За три ноћи и три б'јела дана
Падала су ђулад усијана,
Као врела киша из облака,
И горела срца у јунака.
За три дана нико није сио,
Хљеба ијо нити воде пијо;
Док су лави мрки Црногорци,
За шанце се руком дохватили
И Бардањол са земљом сравнили.
Види сада страшнога покоља
На крвавом вису Бардањола:
За грла се хватају јунаци
И падају и дјеца и старци;
Бајонети кроз прса продиру,
Турци као из земље извиру.
Кроз прокопе пуг Скадра се краду,
Црногорци бјежат' им не даду,
Но их бију и живе хватају.
Колико је брда и планине
Нигдје нема рупе ни долине,
Гдје наћ' нећеш Срба и Турчина,
Гдје су пали један до другога,
Загрљени без даха једнога;
Носили се, па се уморили,
Један другом душе извадили.
Ту погибе цвијет од момака,
Ту осгаде хиљаду јунака,
Да их једу гаврани и вуци,
А чувају поноћни бауци,
Хиљаду је рана допануло
А Турака паде пет хиљада
Да ниједног већ не види када.
|
