Пређе зоре и јаркога сунца
Расан јунак низ планину сиђе,
Он преброди воду Врањештицу
И претури Пивљан и Речине
Па навали Колашину граду.
Мујачића кулу угледао,
Бјелу кулу Мујачић Ахмета,
А виђе га Мујачић Ахмете
Чим га виђе, одмах га познаде.
Он познаде свога побратима,
Побратима, Бурду барјактара,
Па сусрете побратима свога.
За бјеле се руке дохватише,
На бијелу кулу искочише,
Па сједоше један код другога,
Пију каве и пуше дувана,
И о свему збора затурише.
Проговара Мујагић Ахмете
Побратиму, Бурди Барјактару:
"Би л' ми добра наша муштерију
Да му продам земљу на Уљаре?"
А Зулда му на то одговара:
" Добру ћу ти муштерију наћи
Са Полимља Ћулафића Нова
Ђе ћеш узет коње нејахане
И волове орне на хватање,
Ђе је, побро, у срми оружје
И ђе има готовине блага,
Но се спреми на пут да пођемо
И од Нова благо закучимо
За Уљаре на планини празној."
На то њему Ахмет проговара:
"Муч, побране, каменом ти било!
Знаш ли шта се лане учинило?
Ја посјеко Саковић Стефана,
Мила брата Зуле Саковића,
Па ћe мене Зуле погубити
Зато не смјем у Нахију доћи
А камо ли уз Полимље проћи."
А Бурда се грохотом насмија:
"Не будали, мио побратиме,
Док су мени седам Миловића
Не бојим се бутум Васовића
А камоли Саја Саковића,
Саковића Саја најгорега.
Та док су ми два моја еждера:
Еждер Весо и еждер Илија
Здраво ћемо у Полимље доћи
А здраво те Колашину вратит."
Па се с тога мјеста подигоше
А вилове коње закрочише
И планине редом претурише
Док дођоше Краљу питомоме,
Но их љута опазила змија
А на име Луда Ђиновићу .
Глас допаде Арсу Ђурковићу
Да он прича у старо Божиће
И да каже Зули Саковићу
Да Мујагић у Полимље прође.
Кад то чуо Зуле Саковићу,
Он се бјеше на муке видио
Јер он нема ближњега рођака
Да са њиме у бусију пође,
Те он оде у селу Трешњево
Тамо своју породицу тражи
Да чекају силног Мујагића.
Која корист кад их не наоди.
Вјеру држе с Колашином градом
И са њиме нико не шће поћи.
Ту завика Зуле Саковићу: "
Јао мени, до Бога милога,
Кад ја немам од рода никога,
Који би ми од помоћи био
Да осветим брата рођенога
Којега ми погуби Мујагић!
Ал' ко ли је абер учинио
Он ћe самном у освету поћи."
Па он пође у питомо Краље,
До младића Арса Ђурковића,
Све му, што је, по истини каже.
Па се с тога мјеста подигоше
И ето их к' Луду Ђиновићу.
Причају му шта су наумили.
Скочи Луда на ноге лагане,
Па са Зулем у освету пође.
Док дођоше у Лису планину,
Око пута метеризе граде.
Али није дуго потрајало,
Кад ево ти Бурде Барјактара
И ево ти два Бурдина сина
Они траже Мујагић Ахмета
до тврдога Колашина града.
Гором пјева Бурда Барјактаре:
"Гракни вране и зави курјаче
Да поплашиш у бусији Зула
И његову дружину осталу."
Слуша Зуле како Бурда поје.
У жене би срце испуцало
А камо ли у таква јунака,
Па дружини ријеч проговара:
"Немој који пушке истурити,
Док не пукне мога џефердара,
На мојега ручнога крвника
Који ми је брата погубио..."
Па је пушци ватру наложио,
Поштено му ватру прихватила
И двојици срце извалила
Прах-оловом Мујагић Ахмета.
Запискали Бурду Барјактара
Пређе паде Бурда од Ахмета,
Ал' се мало Бурда освијести
Па он Луду Ђиновића нађе,
На дивно га мјесто положио
Положи му капу на врх главе,
Али Луда не учиње квара
Но умаче у гору зелену.
Тад запјева Бурда Барјактаре:
"Гракни вране и зави курјаче
Мујагићу пани на ледину..."
Но кукају два Бурдина сина,
Они жале Мујагић Ахмета,
Но им Бурда ријеч проговара:
"Не кукајте два еждери сина
До сад бјеше воља Ахметина
Сад је турски шеит постануо
Кад је ова борба престанула."
Зуле пође гором пјевајући
И његова дружина остала,
А Мујагић ногом копајући
Покрај њега Бурда кукајући.
|
