Пију вино од Брда главари
У Морачи код бијеле цркве,
Међу њима двије војеводе,
Једно Миљан од Васојевића,
А друго је Церовић Новица,
Редом сједе, редом пију вино,
Вино служи Вишњић Милисаве
Десном руком а маштрапом златном,
Пошто су се вина напојили,
Одоше се фалити Брђани:
Неки рече: посјеко сам глава,
Неки једну, и неки четири,
Неки рече, пљен је доћерао,
Неки турску кулу развалио,
Неки турску булу заробио;
Сваки нешто од јунаштва каже.
Али сједе двије војеводе,
Они ништа шњима не говоре.
Сиви соко Миљан војевода
Он у руке чибук држијаше,
А на чибук чело наслонио,
А низа њем сузе проливао,
И оваку ријеч бесједио:
„Не фал'те се, од Брда главари,
„Не фал'те се, не срамотите се,
„У нас нама ни јунаштва нема.
„Ево има три године дана
„Од како су Турци досадили
„Од крвава Колашина града,
„Стотину нам глава понијеше
„Баш од Куча и Васојевића
„И Пипера и Братоножића,
„А навише од двије Мораче.
„Сад нам капљу на Колашин главе.
„Нека јаде што нам учињеше,
„Но од књаза мене књига дође,
„Да устанем на ноге лагане,
„Да се дижем питомој нахији,
„Да искупим књажеву дацију.
„Ја сам књаза послушао дивно,
„И Ђорђију брата оправио
„У нахију у Шабан-агића,
„Те искупи књажеву дацију,
„Понио је у Васојевиће,
„Не дадоше Колашинци Турци,
„На друму ми брата дочекаше,
„Брата мога Вукова Ђорђију,
„На друму му главу откинуше,
„Мени тадај очи извадише,
„И противу књаза учињеше,
„И узеше књажеву дацију.
„Већ ви немам ни камена казат'.
„Ја не могох моје јаде трпјет',
„Но се дигох пољу Цетињскоме,
„Питах књаза господара свога,
„Неће ли ми изум учињети,
„Не би л' малу чету сакупио
„Или чету ил' велику војску,
„Да ако бих брата осветио,
„На крваве Колашинце Турке,
„Који су много јада дали.
„Књаз ми не кће изун учињети,
„Но он мени тако говораше:
„„Сјед', Миљане, на зло ударио!
„„Знаш, Миљане, јес' ли разумио,
„„Кренуо сам министаре царске,
„„И консуле од све седам краља,
„„Па да иду уз Херцеговину,
„„Да утврде Иван-беговину
„„Немој чету покупити малу,
„„Немој земљу узмутити турску,
„„Јер су Турци давуџије тешке
„„Могу Турци мазар учинити,
„„Оправити у Стамбол султану,
„„Па ме султан хоће опанути,
„„Мој Миљане, у седам краљева,
„„И поврнут' министаре царске,
„„И косуле од седам краљева,
„„Па бих главу теби посјекао.””
Тадај Миљан сузе пролијева:
„А да што ћу, од Брда главари,
„Учинити што ћу од живота?”
Сваки мучи, ништа не говори.
Кад то зачу Вишњић Милисаве,
Злаћену је чашу потурио,
Капу своју под пазуо бачи,
И овако њима бесјеђаше:
„Је ли мајка родила јунака
„У овије двадест поглавара
„Да окупе војску без изума,
„Без изума нашег господара?”
Кад га чуше од Брда главари,
Сваки ћути, ништа не говори.
Доцкан рече Церовић Новица:
„Ха несреће, од Брда главари,
„Зар главара нема никојега
„Који смије покупити војску
„Без изума нашег господара?
„Послушајте мене Церовића,
„Ја ћу, рече, кабајет теглити
„Од нашега славног господара;
„Ако ико буде умирати,
„Умријеће зато Церовићу.
„Него, браћо, ви ме послушајте.”
Тадер скочи војвода Миљане,
Те Новицу у лице пољуби:
„Теби фала, мој соколе сиви,
„Теби фала на твојој работи,
„Ми ћемо те, брате, послушати.”
Тадај рече Церовић Новица:
„Ха соколе, војвода Миљане,
„Па кад дођеш танкој твојој кули,
„Немој сјеђет', немој дангубити,
„Него хитро ситну књигу пиши,
„Отправи је питомој нахији,
„А на руке капетан-Захари,
„Нека купи од нахије војску,
„Нек је води преко Бјеласице, (планине)
„Нек удари на бијеле овце.
„И куми га Богом истинијем,
„Да не бјежи натраг у нахију,
„Но кад прими плијен са планине,
„Нека иде Колашину граду.
„А ти чујеш, војвода Миљане,
„Купи Куче и Васојевиће,
„Себи зови и Братоножиће,
„Па окупи војску на гомилу,
„Па хајд' шњима Колашину граду,
„Те на граду шњоме ударите
„У сриједу пред светог Илију.
„А ти брате, Петре Вујачићу,
„Капетане од Мораче Доње,
„Пиши књигу у камена Ровца,
„Нек ти војска од Роваца дође,
„Од Роваца и Мораче Доње,
„Па удари на Липово шњоме,
„И опали Бабљак и Дријенак
„И крваве Пепића чардаке.
„А знаш, Петре, кад ћеш ударити? -
„У сриједу пред светог Илију,
„И понеси шибе убојите,
„И велике црквене машкуле.
„Па пошто би зору опазио
„Онда шибе убојите пали,
„И велике црквене машкуле,
„Нека чују свеколике војске,
„Кад чујемо, да се не издамо,
„Но једанак да их ударимо
„Сви на Турке, на наше крвнике,
„Који су нам силна јада дали.”
Скочи соко Петар капетане:
„Теби фала, Церовић-Новица,
„Који си ме свјетовао дивно,
„И ја ћу чисто послушати,”
Тадер рече Церовић Новица:
„Не бојте се, моји соколови,
„Ја ћу за то књазу одговорит',
„Узјахаћу на дората мога,
„Ја ћу ићи у Тушини кули,
„И отален ситне књиге писат';
„И к себи ћу војску прикупљиват';
„Шњом удрити на седам катуна.
„Ђегође има доброга Турчина,
„Коме баста убит' каурина
„И с каура главу уграбити,
„Сваки Турчин стоји на катуну.
„Ја ћу на њих, браћо, ударити,
„И катуна седам похарату,
„И с Турака главе пограбити.
„Ја ћу с војском на Липово сићи,
„На зелену пољу Хусовића.
„Онде, браћо, да се састанемо,
„Нека наша отпочине војска.”
То рекоше, на ноге усташе,
Оде Миљан у Васојевиће,
Како дође у Васојевиће,
Он је ситну књигу накитио,
Оправи је питомој нахији
А на руке капетан-Захариј':
„Мио брате, капетан Захар'је!
„Хитро купи од нахије војску,
„Војску води преко Бјеласице,
„Шњом удари на турске катуне,
„Те прифати плијен са планине.
„Немој бјежат' натраг са планине,
„Но напријед Колашину граду,
„Тун' ћеш брзо и Миљана наћи,
„Ђе је на град с војском ударио.”
Кад је ову књигу оправио,
Ондај друге књиге разашиље,
Ал' низ Куче и Васојевиће,
Себи зове и Братоножиће.
Сиви соко војвода Миљане
Скупи војске дванаест стотина.
То разум'је Церовић Новица,
Ђе се војска српска окупила,
Па узјаха на дората свога,
Коња гони уз Морачу Горњу,
Док изиде зелену Јаворју,
Онђе зелен шатор разапео,
Па отолен ситне књиге пише.
Прву књигу у Бјелопавлиће,
На војводу Мата Радовића:
„Купи војску од Бјелопавлића,
„Хајде брже зелену Јаворју.”
А кад ону књигу оправио,
Он је другу књигу направио,
Оправи је пиперској планини
На сокола Савовић-Милоша:
„Купи љуту војску од Пипера,
„Хајде шњима зелену Јаворју
Па кад ону књигу оправио,
И трећу је књигу накитио,
Оправи је у питомој Жупи
А на руке капетан-Јовану:
„О Јоване, српски капетане!
„Купи војску по питомој Жупи,
„Изведи их напрема Никшића,
„Одовуд се Брда окупила,
„Иде војска на Колашин љути,
„Па се бојим муке од грађана,
„Грађани су љути крајичници,
„Пак ће Турци за то разумјети,
''И на нас ће одмах ударити,
„Но нек ти је на искупу војска,
„Па ми стражу чувај од грађана,
„Да ми с краја не учини квара.”
Па кад ону књигу оправио,
Ону посла, и четврту пише,
И шаље је у Бијелу Горњу
А на руке капетану Јову:
„Покупи ми Бијељане момке
„Хајде шњима бијелу Јаворју.”
А кад ситне књиге растурио,
Књиге му се по часу стигоше,
А Срби се на ноге дигоше;
Како коју књигу направљао,
Тако редом војска долазила.
Мало стао Церовић Новица,
Мало стао, много не трајао,
Ал' ето ти Мата Радовића
На његова вранца огњевита,
А за њиме војска убојита,
Докле војска у Јаворје дође,
Сви сједоше у отпочинуше;
Ал' ето ти Савовић-Милоша
Су његово три стотин' војника,
Све Пипера љутог убојника,
Докле војска у Јаворје дође,
Сви сједоше и отпочинуше;
Док ево ти капетана Јова,
И он дође и доведе војску,
Кад дођоше, сви отпочинуше;
Ал' ево ти Сава капетана
Од Сировца мјеста крвавога
И за њиме шес' стотин војника.
Кад се српска војска окупила,
И од труда мало починула,
Ондај рече Церовић Новица:
„Дижимо се, моји соколови,
„Вријеме је нама путовати,
„Да идемо с војском кроз планину,
„Е ће сјутра удрити Брђани
„На крваву Колашину граду,
„Моја браћо, да их не издамо,
„Него сјутра да их ударимо.”
Па отален на ноге скочише,
Уз планину војску поведоше,
Сињавину здраво пријеђоше,
Примише се Врха Јабланова.
Ту Новица уставио војску,
И оваку ријеч бесједио:
„Стан'те, браћо, да отпочинемо,
„Ко је гладан, љеба заложите,
„Ко је жедан, воде се напијте,
„Ко је трудан, санак боравите,
„Е смо пришли до катуна близу,
„Па кад бисмо зору опазили,
„Ондај, браћо, да се наредите,
„Да на Турке сложно ударимо,
„А ја ћу ви на стражу сиђети.”
Послуша га војска сваколика,
Ту сједоше и отпочинуше,
А Новица на брдо стојаше,
Те слушаше шибе убојите.
Док пукоше шибе на Јасење,
А то чула наша српска војска,
Пак удари капетан Захарије,
А силни га Турци дочекаше,
Побише се огњем из пушака.
Ту Захариј' добра срећа била,
Натраг Турке повратише грдно,
Четрдес'т их глава откинуше,
И стотину роба заробише,
И велики плијен прифатише.
Па почеше Колашинци Турци
Један другог братски дозивати
Да се дижу на ноге лагане,
И да Турци у поћеру крену.
Таман ћаху на ноге устати,
Но их веља мука притиснула,
Удари их Миљан војевода
На крвава Колашина града.
Тек је Миљан с војском ударио,
Много их је јада учинио,
Три махале њима изгорио,
И крвава града саломио,
Сто и шесет глава посјекао,
Три стотине роба заробио.
Докле Миљан до џамије дође,
Ђе бијаху серашћери Турци
Себе тврдо у њој затворили,
Себе бране огњем из пушака.
Виче Миљан жестоке Брђане:
„Ха напријед, моји соколови,
„На џамију јуриш учините
„Нећемо л' јој врата саломити
„И исклати по џамији Турке.”
Како чуше жестоки Брђани,
Како чуше, јуриш учинише.
А пред њима Миљан војевода
На својега хитрога ђогина,
Догнао га џамији на врата,
Па у врата ногом ударио,
Од џамије врата саломио.
Кад виђеше серашћери Турци,
На Миљана огањ оборише,
И Миљану рана зададоше.
Докле Миљан паде на кољену,
И кликује из грла бијела:
„Не бојте се, крвави Брђани,
„Ја нијесам, браћо, погинуо,
„Него мале ране задобио,
„Од рана ми ништа бити неће.”
Кад то чуше жестоки Брђани,
Ондај они јуриш учинише,
За остра се ножа прифатише,
И к Турцима јуриш учинише,
Па поклаше по џамији Турке,
Серашћера шесет и четири.
Када зачу Петар капетане,
Он удари с војском на Липово,
И опали Бабљак и Дријенак,
И крваве Пепића чардаке.
То разумје Церовић Новица,
Па удари на седам катуна.
Како дође те удари с војском,
Опали их зграде и оборе,
Јадне Турке преда се узеше,
Доста их штете нанијео:
Сто четрдес'т глава откинуо,
Три стотине роба заробио,
И велики плијен шићарио.
Похараше крвавога града,
Што је њима многа дао јада,
Исјекоше крајичнике Турке
Колашинске и с других крајева,
Па отолен на Липово пође.
Када сиђе на Липово војска,
Ту је трудну војску уставио.
Док ево ти Петра капетана,
Носи пошту што је учинио,
Турске главе што је посјекао,
И робова што је заробио.
Гледа често Церовић Новица,
Кад ће виђет' војводу Миљана,
Кад ће доћи с Колашина града,
Да му каже Миљан војевода,
Колико је глава откинуо,
И кол'ко је роба заробио.
Док ето ти војводе Миљана,
Миљан дође Церовић-Новици,
И братски се они ижљубише,
Питаше се за мир и за здравље,
Каза Миљан храбром Церовићу
Да је роба триста заробио,
Сто шездесет глава посјекао,
И сувише шездесет Турака
Што пос'јече у затвор џамији,
Ал' ето ти капетан Захар'је,
И он дође међу војводама,
Одмах каза шта је учинио,
Колико је роба заробио,
И турачких глава откинуо.
Тун' весеље брацко учињеше,
И поштења своја изказаше,
Па отолен на ноге скочише,
Милостивом Богу захвалише,
Сваки пође дома певајући,
Певајући и пушке мећући,
Све за здравље свога господара,
Господара Петровића књаза.
|
