Вино пију српски поглавари
У Морачи код бијеле цркве,
Код велике лавре Немањића,
Међу њима двије поглавице:
Једно бјеше војвода Миљане,
А друго је Церовић Новица,
Вино служи Мишнић Милисаве
Десном руком а маштравом златном.”
А кад су се напојили вина,
О свачему јеглен затурили,
А највише зборе о јунаштву,
Сваки своје казаше јунаштво,
Не казује војвода Миљане,
А он шути, ништа не говори,
Но на чибук главу наслонио,
Низ образе сузе пролијева.
Питају га српски поглавари:
„Наш соколе, војвода Миљане!
„Што ти твоје не кажеш јунаштво?”
Доцкан Миљан поче говорити:
„Не фал'те се, српски поглавари!
„Немам вама ништа кажевати
„Но мојије великије јада:
„А знате ли, није давно било,
„Кад је султан опремио војску,
„Срби браћо, на нашега књаза,
„Седам паша удари на књаза,
„И полу му Брда приватише,
„Док нашега наљутише књаза,
„А кад нашег књаза наљутише,
„Плану књаже како ватра жива,
„Па на ноге диже Црногорце,
„Па на седам паша ударио,
„И њихову војску крдисаше,
„Серашћера с војском облећеше,
„Иљаду му повата војника.
„Турц' у књаза аман заискаше,
„И књажеву целиваше руку,
„И одоше сваки своме сенту,
„И нашега припознаше књаза.
„Турке доби низ Херцеговину,
„А остави Турке Колашинце
„У крваву граду Колашину.
„Отадер нам јаде почињеше,
„Срби браћо, у Брда камена,
„Педесет нам глава посјекоше,
„Баш од Куча и Васојевића
„И Пипера и Братоножића,
„А највише од двије Мораче,
„То ви моје казујем јунаштво.
„И још ћу ви више јада казат':
„Од књаза ми једном карта дође,
„Да се дижем на ноге лагане,
„Па да идем питомој нахији,
„Да искупим књажевога данка,
„Ја сам књаза хитро послушао,
„И Ђорђија брата оправио,
„Ђоко пође питомој нахији,
„Те је данак књажев искупио,
„Понесе га у Васојевиће,
„Не дадоше Колашинци Турци,
„Но Ђорђија мога дочекаше,
„На друму му главу откидоше,
„Узеше му књажевога данка.
„Ту су мени очи извадили,
„И противно књазу учинили.
„Ја се уздах и Бога надах,
„Нећу л' чету покупити малу,
„Али чету ал' велику војску,
„Нећу л' брата осветити мога,
„Па сам скоро био на Цетиње
„Код нашега славна господара,
„Ја му исках изун и алала,
„Нећу л' чету покупити малу,
„Нећу л' брата осветити мога,
„А књаз мене тако сјетоваше:
„„Сјед', Миљане, не учини буне,
„„Јеси л' чуо, јеси л' разумио,
„„Јесу пошли министери царски
„„И консуле сила од Европе,
„„Па да иду уз Херцеговину
„„До удута Иван-беговине,
„„Консуле ће наоколо поћи
„„И тудије међе поставити,
„„И међу нас слогу оставити,
„„Да с' не кољу Турци и каури.”
„Сад шта ћемо од живота свога?
„Нама многи јади остадоше
„На крваву Колашину граду.”
Кад то чуше српски поглавари,
Сваки шути, ништа не говори.
Сиви соко Мишнић Милисаве,
А он њима говорит' отиде:
„Чујете ме, српски поглавари,
„Је ли мајка родила јунака,
„Да окупи силновиту војску
„Без изуна нашег господара,
„Да удари на Колашин шњоме?”
Кад то чуше српски поглавари,
Сви у земљу погледаше црну,
Не умију ништа говорити,
Но Новица говорит' отиде:
„А ђаволе, српски поглавари,
„Како нема никаква јунака,
„Да потегне кабајет велики
„Од нашега славна господара,
„Да покупи без изуна војску!”
Тако рече Церовић Новица:
„Слушајте ме што ћу говорити:
„Ја сам био о Ђурђеву дану
„Код нашега славна господара,
„И бијасмо на китну биљарду,
„Ту бијаше дванаес сената,
„Па о свачем јеглен затурисмо,
„О јунаштву и о крајинама,
„Почеше се валит' Црногорци,
„Сваки своје казује јунаштво,
„Неки вели: учињех јунаштво
„На крваву Спужу на крајини,
„Неки вели: ја на Подгорици,
„Неки вели: ја сам на Жабљаку;
„Ја се брањах од Црногорацах,
„И кажевах ја моје јунаштво,
„Што учињех у Дробњаку моме,
„Када куле турске изгоресмо;
„И ја више кажевах јунаштво,
„Што сагорех четрдесет кула,
„И стотину глава осјекосмо,
„А педесет изгорех Турака;
„И могах се од Брђана бранит',
„И јунаштво према њима казах,
„Докле бану војевода Мирко,
„Па од мене стаде говорити:
„„Сјед', Новица, на зло ударио!
„„Да л' не видиш, Церовић-Новица,
„„Што јунаштво Мирко учинио!
„„Те дочеках султанову војску
„„На Грахову пољу широкоме,
„„Око мене бјеху Црногорци,
„„Три сам паше турске погубио,
„„Шњима војске дванаес хиљада.”
„Кад то рече војевода Мирко,
„Ја не могах више говорити,
„Но изљегох из китне биљарде,
„И заклех се Богом истинијем,
„Да ћу купит' на Колашин војску
„И свега га ватром сагорети.
„Но чу л' те ме, што ћу говорити!
„Ја ћу силну покупити војску
„Без изуна славна господара,
„А кад буде кабајет теглити,
„Теглиће га Церовић Новица.”
Таде рече војвода Миљане:
„Тебе фала, наш соколе сиви!
„Наређуј нам силовиту војску.”
А рече им Церовић Новица:
„Ти Миљане на ноге се дижи,
„Ајде кули у Васојевиће,
„Како дођеш у Васојевиће,
„Купи Куче и Васојевиће,
„К себе зови и Братоножиће.
„Кад окупиш силовитувојску,
„Пиши књигу питомој нахији,
„Те је пошљи капетан-Зарији,
„Нека купи од нахије војску,
„Нек их води преко Бјеласице
„У сриједу пред светог Илију.
„А казаћеш капетан-Зарији,
„Нек удари на бијеле овце,
„И њега ћеш тако сјетовати,
„Нек не бјежи натраг у нахију,
„Но нек иде Колашину граду,
„Он ће тамо и Миљана наћи,
„Не бисмо ли града приватили.
„Ти соколе, Петре капетане!
„Пиши књигу у камена Ровца,
„Нек ти војска од Роваца дође,
„Од Роваца и Мораче Доње,
„Па поведи војску на Јасење,
„И понеси шибе убојите
„И зелене црковне машкуле
„У сриједу пред светог Илију.
„Ја ћу ићи зелену Јаворју,
„Да окупљам силновиту војску,
„Да ударим на седам катуна.
„И ти слушај, Петре капетане,
„Кад на села с војском ударите,
„На крваве Пепића чардаке,
„Те чардаке ватром сагорите,
„Па опали Бабљак и Дријенак
„Па ти ајде на Липово с војском,
„На Липово да се састанемо,
„И да наше војске смијешамо,
„Онђе ћемо и Миљана наћи.”
Оде Миљан у Васојевиће,
Како дође, покупио војску,
На Зарију књигу оправио,
Да окупи од нахије војску,
Да је води преко Бјеласице,
Па да удри на бијеле овце.
Тад Зарија војску окупио.
А то зачу Петар капетане,
Па на прешу војску окупио.
А кад чуо Церовић Новица,
Па посједе дебела дората,
Па ишћера на Јаворје равно,
Па одјаха онђе од дорина,
Па дохвати дивит и артију,
Па је ситне књиге накитио
Свакојему редом капетану.
Капетани када разумјеше,
По књигама војску покупише,
Право иду к Јаворју зеленом
Капетани и њихова војска.
Кад дођоше Церовић-Новици,
Тад Новица на ноге устаде,
Па притиште дебела дорина,
Па за собом покренуо војску,
За њим иде шест стотина друга.
Окренуше равном Сињавином,
Кад дођоше Врху Јабланову,
Ту их био данак оставио,
А тамна их ноћца приватила,
Ту Новица војску уставио.
Док његова војска починула,
Дотле саба зора отворила,
Тада скочи Церовић Новица,
Па наножи друга шес стотина;
Када своје друштво наножио,
Док пукоше шибе на Јасењу,
Абер даше на четири стране,
То зачула свака српска војска
Док удари капетан Зарија,
Он удари преко Бјеласице
На бијеле колашинске овце,
Побише се огњем из пушаках.
Зачу боја војвода Миљане,
Па удари на тврдога града.
Ту велику кавгу заметнуше,
Докле стаса капетан Зарија,
И Миљану у индата дође,
И доћера плијен са планине,
И донесе са Тураках главе.
У граду се Срби састадоше,
И крвава града приватише,
И стотину глава посјекоше,
И турачко робље поробише.
Када зачу Петар капетане,
Он удари с војском на Јасење
На крваве Пепића чардаке,
Како дође, срећа му је била,
Те чардаке с ватром сагорио,
Што је мушко, под мач ударио,
Што ли женско, оно поробише.
А кад зачу Церовић Новица,
Он удари на седам катуна,
Бог му даде, срећа му је била,
И катуне с ватром сагорио,
И с Турака главе уграбио,
Уграбио шесет и четири,
И стотину роба заробише,
И с катуна плијен поћераше,
Отидоше пољу Усовића.
Ту нађоше Петра капетана,
Око њега силновиту војску,
Бјеху турске уграбили главе,
Четрдесет и четири главе,
И шездесет роба заробили.
На Липово кад се састадоше,
Ту велики шићар дијелише.
Таман сјели и отпочинули,
Док Новици ситна књига дође
Од сокола војеводе Мирка:
„Што учини, Церовић-Новица,
„Што окупи без изуна војску,
„Без изуна славна господара,
„Што поквари код нашега књаза?
„Но чујеш ли што ћу говорити,
„Књаз ће тебе жива уватити,
„Те на огањ живи изгорјети.
„Но разбирај силновиту војску,
„Па ти бјежи, не би л' утекао,
„Не би л' своју скапулао главу!”
|
