Пију вино два велика змаја,
Два велика змаја огњевита
У Морачу код бијеле цркве,
Једно беше Церовић Новица,
А друго је Милане сердаре
Са Веруше високе планине,
Од витешка рода Васојева,
Шњима пије отац Димитрије,
Архимандрит од двије Мораче.
Ладнијем се вином искитише,
Па им винце лице угријало,
Вели тако Церовић Новица:
„Фала Богу, моја браћо драга,
„Што уради црногорски књаже
„И његови млади Црногорци,
„Кад на њега царе ударио,
„Кад му седам паша ударише,
„Не могаше књаза освојити
„Ни његову земљу пособити,
„Но је књаже паше предобио.
„На нас паде срамота велика,
„Не могасмо и ми му помоћи,
„Ни могасмо, нити помогосмо:
„Па и опет, моја браћо драга,
„И сад му је царе ударио
„На Граховац на поље широко,
„Јуначки га књаже дочекао,
„Дочекао, па га даровао,
„Једнога му пашу изгубио,
„И уз њега до седам хиљада,
„Све низама царева солдата,
„И остале небројене Турке
„Од честите Босне каловите,
„Босне земље и Херцеговине.
„То ми, браћо, бројит' не можемо,
„Колико су у бој погинули,
„Што царево перо не опише,
„Друкчије се бројати не може,
„Херцеговци на домове знаду,
„Херцеговци и млади Бошњаци,
„Колико је њима погинуло,
„Кад војника на дворове нема.
„Одузеше цареве барјаке
„И мирију, што је за војнике,
„Одузеше царску џебеану,
„Одузеше дванаест топова,
„Одузеше богато оружје:
„Од челика сабље димишћије,
„Виши дио сребра бијелога,
„Него бјеше од љута челика,
„Одузеше коње седленике,
„Одузеше царево оружје,
„Има пуно пушке шест хиљада,
„Све биране латинске шишане,
„И босанске бистре џевердаре,
„И донесе на Цетиње војска,
„Свијетломе књазу поклонише,
„Поклонише војничко оружје,
„И цареву војску предобише.
„Сад се фале млади Црногорци
„Проз меане и кроз кафеане
„На равноме пољу Цетинскоме,
„Колико је ко посјеко глава,
„Јунаци се по пазарим' фале,
„Какови су мегдан задобили,
„И вјечити спомен оставили.
„Кад дођемо на Цетиње равно,
„Не ћемо их у очи гледати,
„Ни од стида међу њима доћи.
„Чим ћемо се њима приказати?
„Е су наше горе замукнуле,
„Почину нам рђа на оружје,
„Но што ћемо, ако Бога знате?”
Ал' му вели Милане сердаре:
„О Новица, српска перјанице!
„Дигнимо се, покупимо војску,
„Да удримо граду Колашину.
„Но се бојим од књаза нашега,
„Е су дошли царски посланици
„Од четири силне краљевине,
„Од Русијске и од Ћесарове,
„Од Франције и земље Инглешке,
„Међу књазом вјеру ухватише,
„Међу књазом и Отмановићем,
„Пак се бојим од књаза нашега,
„Ак' удримо равну Колашину,
„Књаз ће нама посјећ' добре главе.”
А Новица њима бесједио:
„О Милане, моја десна руко!
„Ја се бојим удрит' Колашину.
„Није шала града освојити,
„Ни овакве лафе савладати,
„Јунаци су они од старине,
„Не познају цара ни везира,
„Нити дају царева арача.
„Па Милане, Богом побратиме,
„С киме ћемо на њи ударити,
„Велика је колашинска снага,
„И сам царе од њих стра имаде,
„Ми немамо војске николико
„Него Ровца и двије Мораче,
„А ту нема војске три хиљаде,
''А хиљаду у Васојевиће,
''Ту је мало војске за ударца.
„Да нијесмо Куче погазили,
„Погазили, огњем изгорјели,
„У Куче су три хиљаде војске,
„Све бирана момка и војника,
„Не можемо зват' их на помоћи,
„Нит' ће Кучи од жалости доћи
„Нит' ће доћи, нити је прилике.”
А говори Милане сердаре:
„О Новица, Богом побратиме!
„Ја отидох на своје дворане,
„Ја ћу равне Куче прогазити,
„Тамо имам доста пријатеља,
„Ја се уздам у Бога једнога,
„Пробудићу срца у јунаке,
„И споменут' све старе мегдане,
„И ако смо Куче поарали,
„Ако смо их огњем опалили,
„Запов'јед смо од књаза примили,
„Ема на нас жалост не имаду,
„Ни на тебе, ни на мене, Ново!
„Ни на нашу сву војску осталу,
„Ми никога, Ново, не сјекосмо.”
Тад говори духовни главаре,
Архимандрит од двије Мораче:
„Видите ли до два српска змаја!
„Како се је моја догодила,
„Кад смо прије с војском ударили
„А и Куче село изгорјели,
„Кад сам вама заповијед дао,
„Да ми Куче, браћо, не кољемо,
„Не с'јецимо, но их опалимо,
„Е ће куће опет оградити,
„А ранимо Куче за послијед,
„Могли би нам од потребе бити,
„Је ли боље што ме послушасте,
„Је л' истина, да сам погодио?”
Обадва му капе подигоше,
Димитрији руку пољубише:
„Тебе фала, врховни главару!
„Фала теби и твојој бесједи,
„Боље знадеш, што је за потребу,
„И што ће се послије случити,
„Ако би ни Бог и срећа дала,
„Да удримо граду Колашину,
„Да удримо, да га добијемо,
„Ти ћеш за нас у књаза зборити
„И у књаза оба измолити,
„Да ни добре не пос'јече главе.”
Димитрија тако бесједио:
„Не бојте се, два моја витеза!
„Ја се уздам у Бога милога
„И нашега књаза свијетлога,
„Ако бисмо Колашин добили,
„Неће књаже изгубит' нам главе.
„Истина је, моји два витеза!
„Од краљева биће њему тешко,
„И вељу ће муку дочекати,
„Књаз је мудра и паметна глава,
„Он ће знати њима одговарат',
„Но устан'те, и купите војску.”
А Новица био бесједио:
„О Милане, Богом побратиме!
„Ајде брже у Куче камене,
„Ако би ни Бог и срећа дала,
„Еда би се Кучи пресловили,
„И јошт нама дошли на помоћи,
„Отпиши ми што си урадио,
„Јеси л' наше Куче обратио.”
Милан пође низ Куче камене,
Па полази старе пријатеље,
И окупи Куче свеколике,
Добро Милан ријеђа јунаке,
Спомењује за старе мегдане,
Спомењује младе Црногорце,
Како с Турцим' мегдан задобише,
Прославили име по свијету,
Кучи њему тако бесједише:
„Истина је, Милане сердаре!
„Да су вјечни спомен оставили,
„И јуначки мегдан задобили,
„Ема што су и нас поарали,
„Велику су добили греоту,
„То им нико зафалити неће.”
Милан мудра и паметна глава
Па Кучима дивно одговара:
„Истина је, Кучи браћо драга!
„Да су вама жалост учинили,
„Кад су на вас прије ударили.
„Не кривите браћу Црногорце,
„Ни кривите књаза свијетлога,
„Но кривите све ваше главаре,
„Што не знаду владати народом,
„Нити знаду части ни поштења,
„Те не хћеше књаза припознати,
„Него књаза на мегдан позваше,
„Није ласно с књазом ратовати,
„Видите ли, што су Црногорци,
„Какве царске силе сатријеше?
„Ајте, браћо, мене послушајте,
„Прекорите срце у јунаке,
„Помислите за турске мегдане
„И на наше младе Црногорце,
„Па жалосна срца пресловите,
„Ајте, браћо, да се окренете,
„Да удримо граду Колашину,
„За њих добро турски султан знаде,
„И од њега велик страх имаде,
„Еда би ни Бог и срећа дала,
„Еда бисмо њега освојили.
„Истина је, Кучи браћо драга!
„Да га није ласно освојити,
„И да ћемо многи изгинути,
„Ма ако б' смо њега освојили,
„И који би на њем погинуо,
„Име њему погинути неће,
„Докле траје сунца и мјесеца.
„Пак се уздам у Бога једнога,
„Који не би на бој погинуо,
„И кад бисмо њега освојили,
„Поћи ћемо књазу свијетломе,
„За вас ћу се у књаза молити,
„Опет ће ве књаже приватити,
„Кога кара, тога и милује,
„Такови је црногорски књаже,
„Он је таки, така му је влада.”
Кад га чуше на збору јунаци,
Сви Милана мило послушаше,
Оставише мајке и љубовце,
Млада момчад у планини овце,
Све се спрема граду Колашину.
Но да видиш Милана сердара,
Сердару се срце радоваше,
Па шарену књигу направио,
Шаље књигу у Морачу доњу,
Димитрији од двије Мораче
И Новици, своме побратиму:
„На ноге се моја браћо драга!
„Устаните, окупите војску,
„Ево са мном сви Дрекаловићи
„И родбина од Васојевића,
„Ја се спремам граду Колашину,
„У четвртак мислим ударити.
„У петак ће мајке прокукати,
„Али турске, ал' наше ришћанске.
„По некога добра бити неће.”
Па је другу књигу накитио,
Те је шиље у Братоножиће,
А на руке Вуку капетану
И витезу Беши буљумбаши,
Овакву им сердар књигу пише:
„Поздрављам ве, моји два витеза!
„Чим примите књигу шаровиту,
„Покупите све Братоножиће
„И Лутовце, наше крајичнике,
„Ајте шњима уз Котич планину,
„Право ајте горе на Верушу,
„На Верушу високу планину,
„И ту ћете мене наодити,
„Да удримо граду Колашину.
„Ма немојте, браћо, задоцнити,
„У четвртак оћу ударити.”
Чим примише књигу шаровиту,
Дигоше се српски два витеза,
И убрзо војску покупише,
Окренуше у Котич планину,
Калаузи Беша буљумбаша,
Поред њега Вуко капетане.
Преминуше Котича планину,
На Верушу војска долазила,
Ту сердара с војском наођаху,
И уз њега од Кучах главаре.
(„Не могу т' их редом каживати,
„Јер би пјесна подугачка била.”)
Ту заједно војску мјешаше.
Малобило, много не трајало,
Ал' ево ти Бошковић-Николе,
Капетана од Васојевића,
И он води све Васојевиће,
Како му је сердар наредио.
Са три стране састаде се војска
На Верушу високу планину.
Пак се силна војска окренула,
Иде војска крајем Таре ладне,
И Тару је воду преминула,
И сумину равно Матешево,
И дођоше гори Планиници
На границу турску и каурску
Према б'јела града Колашина.
Још не бјеше зора отворила,
Ево близу Колашина дôше. -
Кад шарена књига долазила
На Новицу и на Димитрија,
И виђеше што им књига пише,
Тад Новица на ноге скочио,
И припаса сабљу о појасу,
И у појас пушке обадвије,
Међу њима ножа пламенога,
О рамену објеси шишану,
Дората му млађи изведоше,
Па закрочи Ново на дората;
Димитрије на ноге скочио,
И он паше сабљу од мегдана,
И у појас пушке обадвије,
Без никаква ножа ни анџара,
Димитрија усједе на вранца,
О вранцу су четири кубуре,
Те му висе седлу о јабуци,
Огрну се црном тамбарином,
А завија у мараму браду,
Па прикучи тешку топузину,
Објеси је вранцу о ункашу:
Не би реко, драги побратиме,
Да је оно црни калуђере,
Него да је Старина Новаче.
Па Новица њему бесјеђаше,
Збори Ново са коња дората:
„Чујеш ли ме, оче Димитрије!
„Ја отидох у Морачу Горњу
„До Тушимње, до моје старине,
„Покупићу војску до Тушимње,
„До Тушимње, и до Буковице,
„Буковице турачке крвнице,
„И до Струга и села Малинска,
„До Слатине, моје старевине,
„То су наши ускоци јунаци,
„Они знаду што су Колашинци,
„Они знаду шњима боја бити,
„То су наша од Мораче крила,
„И узећу Бегана сердара,
„Е је Беган страшна мегданџија,
„И скупићу Горње Морачане
„Од бијеле куле Драговића
„Па до куле Миње војеводе,
„До Љевишта и горњег Јаворја,
„Ево с војском идем Колашину.
„И ти скупи Доње Морачане
„И Ровчане, сиве соколове,
„Ајде шњима на широке Равни,
„Па окрени, освани на Жирке,
„Ту ћемо се с војском мијешати,
„А Милан ће из пријека доћи
„И довести три хиљаде Куча
„И четврту од Васојевића.
„Ал' се немој, оче, одоцнити,
„Ко одоцни, биће јунак гори.”
То с добрије коња дивањаху,
Па Новица уз Морачу пође,
Купи Ново Горње Морачане,
И ускоке избране јунаке,
И шњим бјеше Бегане сердаре.
Димитрија не стоји залуду,
Купи Митар Доње Морачане,
И Ровчане сиве соколове.
Подиже се војска уз Морачу,
Али војска освану на Жирке;
Ал' ето ти Церовић-Новице,
И шњим бјеше Бегане сердаре,
Шњима војска Горњеморачани
И ускоци рабри витезови,
Ту се стаде војске три хиљаде
Приђе зоре и бијела дана,
Окренуше граду Колашину.
Ал' ето ти Милана сердара,
Шњим је витез Бошковић Никола,
Већ Никола, млади капетане,
Поред њега Вуко капетане,
И шњима је Беша буљумбаша,
За њим војске четири хиљаде,
Све голема момка убојника,
Стадоше се војске свеколике
Под б'јелијем градом Колашином.
Па главари војску наредише,
Уређује Церовић Новица:
„О Милане, богом побратиме!
„Ти удари на бијеле куле,
„На бијеле Моминове куле.
„Ђе се суше црногорске главе,
„И поведи Куча три хиљаде;
„Ти Никола, нови капетане!
„Ти удари на бијеле куле,
„На бијеле куле Пашовића,
„Пашовића и Дуратовића;
„А ти, Вуко, чуј ме, капетане!
„Ти удари на бијеле куле,
„На бијеле куле испод града.”
Па четврту војску уређива,
Наређује Павићу сердару
Од Роваца мјеста витешкога,
Да удари на бијеле куле
Мушовића и Мартиновића:
„То су турске змије убојите,
„Мнозињи су очи повадили,
„И доста се глава накидали,
„А највише од наше Мораче,
„А ти чуј ме, оче Димитрије!
„Да ми нашу војску мијешамо
„Од ускока и двије Мораче,
„Да удримо на беден од града,
„Па што Бог да и срећа јуначка!”
Кад Новица разредио војску,
Разредио, дивно уредио,
Сваки своју војску најавио,
Околише града Колашина.
А кад сину зора од истока,
Развише се војнички барјаци,
Кад виђеше Турци Колашинци,
На град пуче зелена лубарда,
Абер даде равну Колашину.
Што за фајду, драги побратиме!
Запуцаше пушке на хиљаде
Од Србаља стари витезова,
Сви једанак удрише на Турке.
Боже мили, чуда великога!
Заметну се страховита кавга,
Запуцаше пушке на хиљаде,
И фиснуше до седам хиљада.
Боже мили, чуда великога!
Колашин се из темеља тресе
И бијеле око њега куле
И турачке крваве паланге,
Нит' га могу Срби освојити,
Ни се лако даду Колашинци;
Нож сијева, крв се пролијева,
Замути се Тара валовита
Већ од крви коњске и јуначке,
Но на бедем Србљи јуришају,
За бедем се рукам' доваћају.
Не даду се Колашинци Турци,
Но ваљаху Србље око себе;
Уришују на бијеле куле,
На бијеле куле и чардаке,
Но не дају змије Колашинске,
Но Србима ваде очи црне.
Боже мили, чуда великога!
Нит' их могу Срби предобити,
Нит' се Турци предобити даду:
Стоји јека рањена јунака,
Стоји јека мртва и рањена,
Кликују се на гласу витези,
Тама пала граду Колашину,
И Колашин града притиснула,
И вароше б'јеле око града
И бијеле куле испод града,
Ту брат брата познат' не могаше,
А камоли Турчин каурина,
Од црнога праха и олова.
Бога моли Димитрија старче,
А да пуне вјетар од истока,
Да рашћера маглу по крајини,
Да он види што се урадило,
Ко ће бити, ко ли предобити,
Бога моли, па га умолио,
Од Кома је вјетар ударио,
Већ од Кома високе планине,
И разагна маглу по крајини,
Кад јунаци очи отворише,
И виђеше што су урадили,
Да нијесу града освојили,
Ни бијеле куле око града,
Таде Србљи боље навалише.
Ма Никола удри капетане
Са Србима од Васојевића,
И освоји куле Пашовића,
Пашовића и Дуратовића
И њихове велике чардаке,
Ђе су многе главе окапале
Од нашије Срба витезова,
Баш Никола нови капетане,
Освојише, па их развалише.
А кад виђе Вуче капетане
И витеже Беша буљумбаша,
Јуришише на бијеле куле,
На бијеле куле испод града,
И освоји куле и вароше.
А то виђе Павићу сердаре,
Па покличе сиве соколове
Из Роваца мјеста јуначкога,
Па удари на крваве куле
Мушовића и Мартиновића,
Ђе се суше од Мораче главе.
Кад то виђе Милане сердаре,
Он закрочи својега мркаља,
У рукама сабља повађена,
А за њим су Куча три хиљаде,
На најтврђе ударио куле,
На најтврђе Муминове куле,
На најтврђе куле и паланге
И његове велике чардаке.
Ту се страшна заметнула кавга,
Нити може куле освојити,
Нит' се Мумин освојит' не даде,
Брани пусте куле и чардаке,
На њи многи Кучи изгибоше.
Ма се војска јаду не подаје!
Но да видиш Милана сердара
На његова мркога дората,
Па га бије плетеном камџијом,
Нагони га Муминовој кули,
Голу сабљу носи у рукама,
Коњ му игра, а сабља сијева,
И до б'јеле куле долазио,
За кулу се руком прифатио,
Но од куле пушке запуцаше,
Но сердару добра срећа била,
Мрков га је главом заклонио,
Те убише коња под сердаром,
Коњ му паде, а сердар остаде,
Сабљом с'јече у врата од куле,
Насрнуше три хиљаде Куча,
Муминове дворе освојише.
Но да видиш Милана сердара,
Муминова хата уграбио,
Кад уграби коња Муминова,
Јошт се бјеше боље расрдио,
С'јече Турке, невјерне хајдуке,
Витешке је крвавио руке.
Оно гледа Церовић Новица
С Димитријом од Мораче Доње,
Па на тврди беден ударише,
Бијела му врата саломише,
По граду се затурила кавга,
Па Новица расрди дората,
Разагони кроз Колашин Турке
С остром сабљом у бијеле руке,
Не знаде се уморит' Новица,
Нити оће јунак починути,
Док бијела не освоји града.
А да видиш Димитрију старца!
Он не пали пушку од образа,
Нити сабљом с'јече од појаса,
Него држи тешку топузину,
Туче Турке, невјерне хајдуке,
Туче Турке на обије стране,
Бога моли, да му припомаже.
Полетају низ Колашин главе
Од деснице Новичине руке
И његове сабље од појаса,
Турци кличу Муја и Алију,
А Новица старца Димитрију
И витеза Милана сердара.
Ал' ето ти Милана сердара
На зеленка коња Муминова,
Вас зеленко у крв огрезнуо,
Сијекући око града Турке,
А кад Милан до Новице дође,
Боље ми се Ново посилио,
Маха сабљом на свакоју страну,
А Милан их јетко дочекива.
Зеленка је коња расрдио,
Па зеленком Турке погазио.
А да видиш Милана сердара,
Колико се врло помамио,
И каква је снага у сердара!
Фата Турке за грло бијело
По двојицу и по четворицу,
Па их баца низ бедем од града,
Па их носи Тара вода ладна.
Сердар вика иза свега гласа:
„Ждери, Таро, водо валовита,
„Колашинске Турке страховите.”
А Новица остром сабљом маха,
Једном мане, а два му падају.
Освојише града Колашина,
Освојише, те га разурише
И бијеле куле око града,
Не утече ништа до камења.
Што утече из бијела града,
Да убјежи у гору зелену,
Добар њима јунак не даваше,
Од ускока Бегане сердаре.
Но ускоци Турке поћераше,
Ускоци су лаки на ногама,
Б'јеле своје уморили руке,
Сијекући кроз Колашин Турке,
Но ако су руке уморене,
Лагане су ноге под ајдуке,
Разагнаше кроз планину Турке,
И стотину глава посјекоше,
А што мало бјеше побјегнуло,
То утече у Колашин Доњи,
И то бјеше пола рањеника.
Боже мили, чуда великога!
Купе војску српски витезови,
Купе своју, и разбрају војску
По ливада крајем Колашина.
Ма је доста војске погинуло
Од Роваца и двије Мораче
И ускока, од Мораче крила,
Погинуло дв'је стотине друга,
И толико више рањеника,
Ту погибе од Васојевића,
Васојевић' и Братоножића
Седамдесет и више четири,
И толико бјеше рањеника,
И Куча је много погинуло,
Стотина је пуно погинуло,
Рањеника више од стотине.
Па скочише војскам' человође,
И свој војсце тако наредише,
Да окупе стоку колашинску.
Војска их је врло послушала,
Колашинску стоку окупила,
Боже мили, чуда великога!
Кад су ситну стоку избројили,
Све оваца и добрије коза,
Има пуно четрдес хиљада,
Шест хиљада коња и волова
И хиљаду роба свезаније,
Све су буле и та ђеца луда.
Окупише главе од Турака,
Има глава петнаест стотина,
Бацише их у Тару у воду,
Па их Тара вода однијела.
Новица се грохотом смијаше.
Сердару се срце весељаше,
Димитрија Богу захваљаше:
„Част и слава рода јуначкога!
„Богу хвала и Богородици!”
„Кад велика змаја предобисмо,
„Великога града Колашина,
„Е смо нашу браћу осветили
„Од Косова што су урадили,
„Сами ће се султан зачудити,
„Кад зачује, што смо учинили.
„Он га није могô освојити,
„Ни под крило своје пособити,
„Ми га данас, браћо, освојисмо,
„И ако не доста погинуло,
„Њима нигда име не умире,
„Докле траје на истоку сунце.
„Ал' смо добро с главе погинули,
„Погибоше наши стотинаши,
„Који нашом војском управљаху,
„И јунаци млади десечари,
„Погибоше наши барјактари.”
С Новицом се у лице пољуби,
Пак по томе љуби и Милана.
„Благо мене, два огњене змаја!
„Када виђех мојијем очима,
„Е страшнога змаја предобисмо,
„Сад не жалим старац умријети.”
И још ово вели Димитрија:
„О Новица, српска перјанице:
„Благо тебе и кољену твоме!
„Е си вјечни спомен учинио,
„Многи знаду ђе си доходио,
„Многи ће те Србљи завидити.
„О Милане, витешки сердаре!
„Весели се и радуј се дивно,
„И фали се вазда пред господом,
„Пофали се, а и јеси фала,
„Јеси страшни мегдан задобио.
„О јунаци, наши соколови!
„Радујте се витешки војници,
„Е вјечити спомен задобисте.
„А ви, мртви, покојна вам душа!
„Божјега се лица нагледали,
„У рају вам душа почивала!”
Још изусти оче Димитрија:
„Чујте мене, сва војска остала,
„Покупимо Србе витезове,
„Све мртвога и рањена друга,
„На турске их коње товаримо,
„И узмимо шићар од Турака,
„И водимо робје повезано,
„Па хајдемо у Морачу Доњу,
„Да ми наше мртве саранимо,
„Укопамо и ожлујемо
„Код нашега стојна манастира,
„И ришћански начин учинимо,
„Рањенике купимо на једно,
„Ма љекаре наше дозовимо,
„Да видамо рањене јунаке,
„И богати шићар дијелимо.”
Димитрију војска послушала,
Покупише мртве и рањене
И турачко робје повезано,
И скупише мала великога
И одору, шта је са Турака,
И оружје, што је са јунака:
Половина бјеше од оружја,
Половину бјеше црногорско,
Што су Турци четом добијали,
Кад су сјекли младе Црногорце,
Доведоше буле у Морачу,
Турске буле и ту ђецу луду,
И догнаше мала у Морачу,
Укопаше мртве убојнике,
Црковни им начин учинише,
И видају своје рањенике;
И големи шићар дијељаху,
Дијеле га за петнаест дана.
Кад големи шићар дијељаху,
Онда вели Церовић Новица:
„Чујеш ли ме, српски духовниче!
„Ми лијепи начин учинисмо,
„Но што ћемо од робја турскога?
„Ко ће ранит' робље у Морачу?
„Што ни оћу буле некрштене?
„Што ни оћу турска ђеца луда?
„Но вратимо робље на трагове,
„Нек се вуку куђ' је њима драго,
„Нека просе кроз турске градове,
„Но им дајмо неколико мала,
„И дајмо им љеба неколико,
„Да по путу не липшу од глади,
„Докле дођу у турске градове.”
Сва Новицу војска послушала,
Тере натраг робје повратише,
И даше им мала неколико,
Неколико мала од оваца,
Препратише робје уз планину,
И дођоше робје у Турака.
То се чудо и до цара чуло,
Па кад чуо цар Отмановићу,
Од јада га забољела глава:
„Ала кардаш, чуда великога!
„Што учини црногорски књаже!
„Што учини, каква му је снага!
„Те разури Колашина мога.
„Чујте добро, два веља везира!
„И господа, што сте око мене,
„Мислио сам у разуму моме,
„Да би моју силу сакупио,
„Да Колашин не бих одузео,
„Тврд је био, Бог да га убије!
„На њему се три границе стају:
„Од простране Босне каловите,
„Босне земље и Херцеговине,
„И од равне моје Арбаније,
„А четврта мала Гора Црна,
„То граничи с градом Колашином,
„Кроз њем тече Тара валовита:
„И такви ме гласи допадоше
„Од онога црногорског књаза,
„Буд' предоби града Колашина,
„Што ће чинит' од други градова?
„Све ће моје земље освојити.
„Што учини на Граховац равни,
„Те ми моју изас'јече војску,
„Изас'јече и зароби живе,
„Ни на томе није починуо,
„Но се опет брже потежио.
„И чујте ме, два вељи везира,
„Слаћу књиге на четири стране,
„На четири веље краљевине,
„Да уставе црногорског књаза,
„Да устану и вјеру ухвате,
„Ако они не скочише брзо,
„Књаз ће доћи до Стамбола мога,
„Па ни нама лако бити неће.”
Рекоше му обадва везира,
Рекоше му, те се препадше:
„Истина је, мили господаре!
„Но се владај мудро и паметно,
„Пиши књиге, ако Бога знадеш.”
Па четири књиге направио,
Једну шиље цару русијскоме,
Другу шаље бечкоме ћесару,
Трећу шиље краљу францускоме,
А четврту инглеској царици.
Овако им султан књиге пише:
„Мили поздрав, од земље краљеви,
„Јесте л' чули, што се урадило
„Од Данила, црногорског књаза?
„Е освоји Колашина мога,
„Ту је моја превелика снага
„Од простране моје Арбаније
„Па и Босне и Херцеговине.
„Мало му је било на Граховац,
„Те је мога пашу изгубио
„И пашину сву војску осталу.
„Ви краљеви за то добро знате,
„Ви сте међ' нас вјеру уфатили,
„А књаз за то ни абера нема,
„Но разури тврда Колашина,
„И зароби мало и велико,
„И пос'јече сабљом свеколико.
„Умирите, ако Бога знате,
„Поврните колашинско благо
„И њихова мала великога,
„А за мртве разговора нема,
„Но пребите прве за потоње,
„Већ све моје плаћене солдате
„За несретње Турке колашинске,
„Сами знате тако право није.
„Право није, ма лијека није”
Устадоше сви четири краља.
И послаше своје вјерне слуге,
Црногорског књаза покараше,
Што се тиче у турске градове,
А књаз њима тако одговара:
„То нијесу турачки градови,
„Него залуд Србљи од старине,
„Страшљивци се у њем потурчише,
„Неко силом, неко добре воље,
„Кад Србију Турци сподобише,
„Уз њу Босну и Херцеговину
„И честиту равну Арбанију,
„Па ја тражим моју старевину,
„Што је моје од старине било.”
Посланици њему бесједише:
„Стан' полако, црногорски књаже!
„Није коље тражит' бановине,
„Ми ћемо те с царом умирити.”
Сви четири те се подигоше,
Црну Гору тада окружише,
Окружише и ограничише,
Ма су књазу учинили криво,
Књаз на томе нигда не пристаје,
Него тражи своју старевину,
Па је тражи и таде и саде,
Па што Бог да и срећа јуначка!
Што би могло бити на послијед,
Што ли бити, ко ће погодити,
Не разгађу јадни Црногорци,
Но све пазе своје писмо старо,
Добро памте, што Петар потписа:
Ко разгађе у нас не погађе,
И ту ријеч држе Црногорци,
И држаће до суђена данка,
Па се боре и таде и саде,
Сијекући око себе Турке.
|
