Још ни зоре ни бијела дана,
Књига стиже Васојевић Стеву
У Сјеницу, у село Дубницу,
Некаквоме граду Васојици.
На дому се Стево не десио,
Лов ловио по гори зеленој,
Лов ловио неђељицу дана;
А када се двору повратио,
Те видио шта му књига каже,
Зове свога Ваистину слугу,
Па је њему 'вако говорио:
„Ваистина, моја вјерна слуго,
Ево нама ситна књита дође
Од нашега цара честитога;
Лазо мене у Косово зове
И овако у књизи преклиње:
„Ко је Србин и српскога рода
И од српске крви и кољена,
А не дош'о у бој на Косово,
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино ни 'пшеница бјела!
У кући му чедо не плакало,
Пред кућом му коло не играло,
Више куће стадо не блејало,
Рћом кап'о док му је кољена!"
Но послушај, моје чедо драго,
Ти потеци у одаје доње
И растури наше вјерне слуге.
Нек: прикупе од боја јунаке:
Сјеничане и Васојевиће
И јунаке из Влаха Старога;
Нек' су брже мени у Сјеницу.
Ваља нама на Косово поћи
И с Турциа крвав бојак бити".
Војводу је слуга послушао:
Потекоше хитре гласоноше,
Разлеже се поклич на све стране
Дигоше се од боја јунаци,
Искупи се у Сјеници војска
Шест 'иљада по избор' јунака.
Сједе Стево подноћ вечерати
У својеме двору господскоме.
Вино служи Ваистина слуга;
Кад се 'ладна напојио вина,
Проговара Васојевић Стево:
„Ваистина, моја вјерна слуго.
ја ћу лећи санак боравити,
Ти вечерај и напиј се вина;
А кад буде поноћ превалила.
Ти ишетај пред бијеле дворе.
Гледај, синко, небу у ведрине:
Је ли сјајни мјесец на заходу.
Је л' Даница помолила лице.
Види ли се, слуго, путовати.
На рочиште цару честитоме'"
Леже Стево у меке душеке.
Повечера Ваистина слуга:
А кад поноћ превалила била.
Он ишета испред бјелих двора
Те погледа чистом небу ведром:
Сјајни мјесец бјеше на заходу
И Даница на исток изљегла,
Вријеме је њима путовати
Ал' за њиме исходила љуба,
Вјерна љуба Васојевић Стева,
Па је слуги 'вако говорила:
„Богом брате, Ваистина слуго,
И досад си вјерна слуга био,
А сад тебе кумим и братимим
Вишњим Богом и светим Јованом:
Када станеш коње опремати,
Укуј, слуго, дебела ђогата,
Па га хрома пред Стева изведи,
Не би л' Стево остао у двору,
Јер сам ноћас зао сан уснила
Ђе полеће јато голубова
Испред нашег двора бијелога
И пред њима два сокола сива,
Одлећеше у Косово равно;
Ал Косово магла ухватила,
Те у густу маглу улећеше,
Улећеше, а не излећеше,
У магли им крила отпадоше,
Па се бојим и мори ме слутња
Отић' ћете, ал' нећете доћи".
Ал' бесједи Ваистина слуга:
„Госпо моја, Стеванова љубо,
Кад сам стао дворит' господара,
Господара и мога и твога,
Живом сам се Богу зарекао:
Ни за шта га преварити нећу,
Већ ћу њему санак казивати
И с'јетоват' да дома остане.
Ако мене хтједне послушати ".
Тако збори Ваистина слуга,
Па ушета у чардаке горње
И он буди свога господара:
„Ој, Стеване, драги господару.
Сјајни мјесец већ је на заходу
И Даница на истоку звјезда,
Јесте нама вр'јеме путовати!"
Па му стаде санак казивати,
И стаде га слуга с'јетовати
Да остану у бијелом двору
И не иду у бој на Косово.
Уста' Стево на ноге јуначке,
Ваистини 'вако бесјеђаше:
Сан је лажа, а Бог је истина!
Не би' ти се уставио, слуго?
Кад би' знао да се вратит' нећу
Иди, слуго, те коње опреми
Док на себе ја турим одјело.
Све се бојим да не одоцнимо.
Да на нама не остане клетва".
Тад с'уми и Богу молио,
Па господско руко облачио:
На се' меће танану кошуљу.
До појаса од чистога злата.
Од појаса од бијеле свиле;
По кошуљи два танка јелека.
А по њима зелена долама.
На долами тридесет путаца.
Свако од њих од по' литре злата;
По долами токе саковане.
Златне токе од четири оке:
А на ноге од чохе чакшире,
На чакширам' ковче позлаћене,
На ковчама тетреике златне;
И још жуте чизме на ногама.
Жуте му се ноге до кољена,
Побратиме, ка'но у сокола.
Поврх свега коласту аздију,
Сву у срми и чистоме злату,
Подшивену пули рисовином;
А на глави калпак и челенку,
За челенком девет пера златни'
И десето крило позлаћено
Које му се на чекрк окреће,
Те казује који вјетар дува
И брани му од сунашца лице.
Око паса свилена појаса,
За појасом ноже позлаћене;
Још припаса сабљу оковану,
На којој су три балчака златна,
А у њима три камена драга:
Сјаје ноћу ка'но дању сунце.
Док се Стево тако одјенуо,
Дотле слуга коње опремио,
Ал' не хтједе ђога уковати,
Да на њему не остане клетва;
Па изведе два коња витеза
Под седлима и под рахтовима,
Једног себи, другог господару.
Тад ушета у господске дворе,
Те изнесе крсташ свилен барјак
На којем је дванаест крстова,
Свих дванаест од чистога злата,
И икона светога Јована:
Крсно име Васојевић Стева:
Сиђе Стево с висока чардака,
Па узима кондир вина рујна.
Те напија крсну славу божју.
Срећна пута и крста часнога.
Усједоше два коња витези,
Ал' за њима исходила љуба
И на руци чедо износила,
Па Стевану кроз плач говорила:
„Господару, Васојевић Стево.
Кад одлазиш у бој на Косово.
А мој санак не хтје послушати.
Код кога ћеш мене оставити.
А и мало наше мушко чедо?"
Вели њојзи Васојевић Стево:
„Иди у двор, вјерна моја љубо.
Чедо храни док с Косова дођем
А паднем ли, нек освети оца.
Кад дорасте до бојног оружја"
Тад пођоше друмом широкијем
Далеко их сестра испратила.
Мила сестра Васојевић Стева.
На растанку брату говорила:
„Брате мили, Васојевић Стево
Кад ћеш, брате, с Косова доћи
Да те чекам на друму широком?“
Али Стево њојзи одговара:
„Кад се роди од запада сунце.
Онда ћу ти са Косова доћи!"
Коња добра мимо сестре нагна:
Оде Стево у Косово равно
На рочишту цару честитоме.
|
