Прокукала црна кукавица
У бијелу Колашину граду
Кад јој вакта и земана нема,
О студену дану Савиноме.
То не била сиња кукавица
Већ кадуна, Куртагина мајка.
У кукању града кунијаше:
„Колашине, не бијелио се,
Но те мутна Тара понијела,
Ил’ те Власи ватром сагорели,
Ђе с’ у тебе не нађе јунака
Да освети мог сина Куртагу,
Којега ми Срби погубише;
Погуби га Вуковић Миљане
Од Лопата села крвавога,
Од Лопата из Васојевића,
Па Куртага оста неосвећен!”
Када ми’ јаше нико не чујаше,
Но то чуо Пепићу Омере,
Са Дријенка из танка чардака,
Па овако кади проговара:
„Не кун’ града, Куртагина мајко!
Град Колашин још има јунака,
Што he твога осветити сина;
Само чекај до Ђурђева дана,
Док се гора преобуче листом,
Црна земља травом и цвијећем,
Па док сташе груда за вариво,
И бијело јање за пециво,
Ја hy скупит’ од града грађане,
Водићу их у Васојевиће,
Да осветим мог побра Куртагу”.
Што је Омер Кади говорио,
Одржао, није преварио.
И кад љето и прољеће дође,
И гора се преобуче листом
Црна земља травом и цвијећем,
А пристаса јагње за пециво,
И бијела груда за вариво,
Омер скупи Колашинце Турке,
Све изабра по избор јунаке,
Који може стићи и утећи,
На тијесну месту причекати,
И рањена избавити друга.
А пред њима Пепићу Омере.
Умише се и Богу молише,
Па отале окренуше Турци,
Окренуше Сентом и Крајином
Па их ето уз Дрпа малене,
Низ Речине село навалише,
Планиници коси окренуше,
Спустише се низ Баре широке.
Ту их тамна нојца ухватила.
Преноћили, сјутра поранили
Прије зоре и бијела дана,
Па их ето дупке уз планину.
Иде чета мучки и хајдучки
Док стигоше Кому високоме,
Изађоше у врх Стрменице
Ђе су одсвуд многе раскрснице!
Ту је Омер чету одморио
И овако њима говорио:
„Овђе, браћо, треба останути
Да чекамо на врх Стрменице,
Јер су овђе многе раскрснице,
Може нам га Бог и срећа дати
Да наступи војвода Миљане,
Или који од браће његове
Који често иду у нахију
Да скупљају данка књажевога
И отимљу земље од Турака”.
Сложно друштво, па га послушало,
Око друма - пута западоше
И чекаше за неђељу дана,
Ал’ никога не би од Србаља!
Одиста се њима досадило,
Па Омеру Турци бесједише:
„О, Омере, наша буљукбашо,
Ми чекасмо већ неђељу дана,
Ал’ никога нема од Србаља;
Овђе веље муке претрпјесмо
Од тешкијех киша и вјетрова.
Нестаде нам хљеба у торбице,
А духана неста у тоболце,
Већ се овђе држат’ не можемо;
Да идемо Колашину граду,
Док смо здраво, срамоте нам нема”.
Слуша Омер па им одговара:
„О грађани, моја браћо драга,
Сад се бијак мало наслонио,
У томе ме и сан преварио.
У сану сам лијеп сан уснио:
Бјеше сиви соко полетио
Од Крајине, од Васојевића,
Од Лопата села крвавога;
Лети соко низ Верушу равну,
Прихвати се Таре валовите,
И ето га дупке уз планину
Лети соко Кому високоме
Над моје је друштво налетио,
Ја га гађах бистрим џефердаром,
Од сокола прхнуло је перје
И дружину моју закитило.
Бих се нада у Бога милога,
Да наступи војвода Миљане,
Или који од браће његове!”
Мало било, дуго не трајало,
Омеру се даде погледати,
Док угледа на коњу јунака
Вас у свити и у чисту злату,
И окићен свијетлим оружјем,
Преко крила држи џефердара,
Попијева танко, гласовито,
А са њиме нигђе нико нема!
Кад га виђе Пепићу Омере,
Одиста му врло мило било,
Па дружини ријеч проговара:
„Браћо моја, од града грађани,
Ето иде зоран Брђанине
На дорату ка’ на горској вили,
Вас у свити и у чисту злату,
На њему је свијетло оружје,
Преко крила држи џефердара.
Но паните око друма - пута,
Ал’ немојте пушке истурити
Док чујете мога џефердара”.
Дружина га сложно послушала.
Око друма пута западоше!
Мало било, дуго не трајало
У то стиже Вуковић Ђорђије
На дорату к’о на горској вили,
А Омер га гађа џефердаром.
Добро гађа, а боље погађа,
Десну му је саломио руку,
У то пуче четерес пушака
Од четерес бираних Турака,
Те Ђорђију ноге обранише,
И тешке му ране ударише.
Ал’ је јунак Вуковић Ђорђије,
Нити јекну, а нити лелекну,
Beh одскочи од коња дорина,
Јуначке га ране занијеше
Испод пута у гору зелену,
Да му Турци не уграбе главу.
За њим Турци ићи не смједоше,
Па Омеру ријеч бесједише:
„О, Омере, црн ти образ био!
Како пусти зорна Брђанина
Испред твога бистра џефердара!?”
A Омер им оде говорити:
„Кунем вам се свачим на свијету
Добро сам га гађа џефердаром,
Но то није јунак на дорату,
Beh је вила, али маштаније,
Но хајд’моте дома да идемо,
Док смо здраво, срамоте нам нема”.
Отален се Турци подигоше,
Отидоше Колашину граду
Невесели на своје чардаке.
Кад у јутру јутро освануло
Стиже књига Пепићу Омеру
Од његова Богом побратима;
Овако му ситна књига каже:
„О, Омере, драги побратиме,
Ти си био и чету водио,
Четовао Кому високоме,
Ту си добар шићар задобио,
Погубио Вуковић Ђорђију
Мила брата војводе Миљана,
И њему си крила саломио”.
Кад Омер књигу разумио
Хабер даде на четири стране,
Те окупи од града грађане,
А кад Турци хабер разумјеше
Од радости шенлук учинише
И весеље за неђељу дана.
|
