Књигу пише ага од Медуна,
Те ју посла у Васојевиће
А на име Бабовић-Јовану:
„Море чу ли, Бабовић-Јоване!
„Е сам чуо, ђе говоре људи,
„Да си добар јунак на свијету,
„Ма ни мене не куде дружина;
„За тобом је вјереница љуба,
„Да је такве за влашићем нема:
„Но ако ти мајка није курва,
„Ходи, дођи на Кучко збориште,
„И доведи вјереницу љубу;
„Ја ћ' одовуд моју каду младу,
„Ко добије, нек води обије!”
Кад Јована књига допанула,
Књигу гледа, а мајци кажује,
А Јовану мајка говорила:
„Хајде, синко, Турчину на медан!
„Радија сам без тебе једнога,
„Но да тако под срамоту живиш.”
Ондолен се Јован подигнуо,
С собом води вјереницу љубу,
И отиде на Кучко збориште,
И ту хагу од Медуна нађе,
Он извео своју каду младу.
На брицке се сабље ударише:
Једном ману Бабовић-Јоване,
И дофати хагу од Медуна,
Окиде му иза шаке руку.
Но га куми хага од Медуна:
„Не за Бога, Бабовић-Јоване!
„Немој моју окинути главу,
„Но ми узми коња и оружје,
„И узми ми вјереницу љубу;
„Имам блага, да се раним шњиме.”
То је Јован за Бога примио,
Оправи га грдна на дворове,
А узе му коња и оружје,
И одведе љубу вјереницу.
Тако стаде за годину дана.
Опет хага ситну књигу пише,
И посла је Бабовић-Јовану:
„Копиљане, Бабовић-Јоване!
„Коме узе коња и оружје,
„И одведе вјереницу љубу,
„А окиде иза шаке руку?
„Десна ме је пребољела рука,
„Лијевом сам с'јећи научио;
„Ходи, курво, мене на медана!”
Кад Јована књига допанула,
И он виђе, што му књига пише,
Он отиде хаги на медана:
На брицке се ћорде ударише,
Једном ману хага од Медуна,
И дофати Бабовић-Јована,
Дофати га по свилену пасу,
Лијева је замашита рука:
Пос'јече му двије пушке мале;
А Јован се добро насрдио,
Једном ману, хагу дофатио,
Пос'јече му главу од рамена,
Па му узе коња и оружје
И његову булу каданџику;
Здраво Јован на дворове пође,
Здраво пође, весела му мајка!
|
