У Брежине, мјесто више Краља,
измеђ' Кома и планине Баља,
досели се Кубуровић Јоко
као сиви са планине соко.
Би гнијездо своје да сачува,
од мећаве која свуда дува
и од турске навале и силе
што су вазда против Српства биле.
Зато плодне остави равнице,
планинске се дохвати орнице:
Клеча, Брежђа, неплодних ливада –
тежак живот још са много рада.
Ал' Кубури таквога су склопа,
таквих нема цијела Европа.
Дивна стаса и румена лица,
а краси их мрка наусница
и поштење којијем се диче,
један другом по свему наличе.
Од своје се ријечи не боје:
што год кажу - иза тога стоје.
По закону од мајке природе,
свако мора некуда да оде
и да себи бољи живот тражи
Бога моле: "Пут нам прави кажи".
И одатле почеше се селит'
куда који у свијет бијели.
Неки дошли у Бијело Поље,
али ради своје миле воље
Лазаревић презиме узеше,
јер им тако прије Јока бјеше,
а и стога да би се прикрили –
Турцима су много дужни били.
Тако исто украј Пећи равне,
од давнина чувене и славне,
поступише Јокови потомци,
те и они, као Бјелопољци,
сјетише се старијех предака
и освете клетијех Турака.
А иначе на многа су мјеста
Кубуровић презимена честа,
и у Пљевља и у Пријепоље –
свако тражи да му буде боље.
У Ужицу у прошлом вијеку
на Златибор и Криву Ријеку,
у Краљеву, Чачку и у Љигу
у многу ћеш прочитати књигу:
Кубуровић, јуначко презиме,
као старо, право српско име,
сви се могу поносити њиме.
За њих важи само српска вјера,
ништа нема да им се замјера.
А све људски и поштено раде,
основаше и Кубуријаде,
те се често састају на њима
што за примјер служи осталима,
како треба знати свој за свога
ради општег добра народнога.
|
