Полећела два сива сокола,
са Цетиња поља широкога,
из Биљарде куће Петровића,
од Данила, Црне Горе књаза.
Црну Гору тице прелећеле,
па Пипере и Бјелопавловиће,
прелећеше и Братоножиће,
долећеше у Васојевиће.
На Лопате починуше равне,
на Лопате ђе је кула бјела.
То је кула Вуковић Миљана,
војеводе од Васојевића.
То не биле тице под крилима,
но Књажева два су перјаника.
Једно бјеше војвода Милићу,
друго бјеше Вешовић Милуне,
здрав да си нам војвода Миљане,
здрав си нама наредбу примио,
од Николе са Цетиња књиза.
У књизи му Књаже заповједа:
Долазе ти јевропски конзули,
а од седам јевропскије' сила,
да поставе међе и границе,
измеђ' наше мале Горе Црне,
и између турске царевине.
Границу ће они поставити,
а ријеком Таром и Верушом,
па отален Пчињом водом ладном,
Преобрђу, брду морачкоме,
те манастир у Морачу црква,
припаднут ћe нашој Гори Црној.
Са њима је седам ђенерала,
свако има неколико војске.
Тебе ето та два перјаника,
што су Књазу и понос и дика.
Те сусрети јевропске конзуле,
покажи им стазе и богазе,
и друмове и твоје крајеве.
Немој Књазу образ окаљати,
од велике лозе Петровића
што бијаху царевини крило.
Кад Војвода наредбу добио,
хитро соко на ноге скочио.
Па племенске сакупи главаре,
и са њима савјет учинио
и овако њима говорио:
"Кад наиђу јевропски конзули,
нико с њима не смије зборити,
ја знам добро шта ваља казати,
и како се може одазвати,
па да видиш војводу Миљана,
срете Миљан јевропске конзуле.
Ту Војводи добра cpeћa била,
густа магла земљу обавила,
мјесто воде Таре и Веруше,
он им каза Лим ријеку ладну,
Злоречицу, мутну и крваву,
Ђе но дими Васова наија
мјесто Пчиње, ладне и помамне,
он казује Требачку ријеку.
Изидоше брду Градишници,
сад мишљаху сви седам конзула
и њихових седам ђенерала,
да Колашин стоји на истоку.
Међу собом договоре праве,
а да иду Колашину граду,
е да би се тамо одморили.
и за војску храну набавили.
Војвода се на невољу нађе.
он казује рускоме конзулу,
казује му шта је учинио.
Руски конзул њему одговара:
Чујеш ли ме војвода Миљане,
Васојевићу из Васојевића,
немој рећи да си ми казао,
ја би за то изгубио главу.
Но ти кажи француском конзулу,
предсједник је на сви седам сила,
а ја ћу ти бити од помоћи.
Војвода га Миљан послушао,
и Французу тако говорио:
„Господине, француски конзуле,
ја сам теби много згријешио,
пгго ти право нијесам казао,
но невоља нагнала ме љута,
мјесто воде Таре и Веруше,
ја вам каза Лим ријеку ладну,
Злоречицу љуту и крваву,
ђе но дими Васово огњиште,
Мјесто Пчиње, ладне и помамне,
показа вам Требачку ријеку.
Ви нијесте сада Преобрађу,
Преобрађу брду Морачкоме,
но смо ево брдуу Градишници,
Колашин је на запад остао!
Сабља твоја, ево глава моја."
Пита њега конзул из француасе:
„А зашто си ти то учинио?"
Па му Миљан на то одговара:
“Све су ово браћа моја права,
и хришћанске вјере православне,
с обје стране воде обадвије,
да се нe би они потурчили,
и ђедовску вјеру оставили."
Још му Француз стаде говорити:
"О бога ти силан Васевићу,
Коју ли си школу завршио,
И у коју варош од Јевропе?"
А Миљан му на то одговара:
"Ја ти слова не знам ђавољега,
Школу ниђе нијесам учио,
без што сам се клао са Турцима:
Био Турке паше и бимбаше,
и бранио народ од Турака.
Тада Француз сазва комисију,
па све што је и како је каза.
Афис паша, кад је разумио,
цикну Турчин као змија љута,
шћаше Турчин на траг се враћати,
и границу наново стављати,
ал му Француз стаде говорити:
" Афис пашо, будаласта главо,
Залуду ти мапе и учење,
твоја влада, кад би за 'во знала,
још би тебе паша објесио,
како један силан Васојевић,
који слова не зна ђавољега,
да надмудри свих седам конзула,
и нашије 'седам ђенерала.
Одиста се враћати нећемо,
граница ће ова останути.
А овога војводу Миљана,
послат' ћу граду Дубровнику,
ја да би се писат научио.
Француз ће му за то дати новца.
то ће казна за војводу бити,
што ће српска слова научити."
Миљан оде граду Дубровнику,
па се српски писат' научио,
ка' што му је Француз наручио.
|
