Кад но Милош распори Мурата,
на Косову, пољу широкоме,
Јела млада, љуба Милошева,
а лијепа као горска вила,
узја Ждрала, оде преко гора,
па је ето у Васојевиће,
на Лим воду коња нагонила,
но Лим мутан, дубок и помаман,
па је мало Јелу отурио.
Испловила Јела на обалу;
куд he, шта ће, оде к Плаву граду.
На Блато је коња напојила
и одсјела крај воде студене.
Дуго Јела у воду гледала:
Ја л' he да се топи у језеро,
ја л' ће некуд к високој планини,
да је ноћу раскубају вуци,
ја ли вуци, ја л' комски ајдуци.
Хоће Јела да скаче у воду.
Скиде с врата свилену мараму,
што јој бјеше Милош поклонио,
кад изјутра крену на Косово
са два своја вјерна побратима;
ал' се сјети савјета јунака:
" Јело, жено, рода господскога,
ако чунеш гласе са Косова
да сам пао у љутоме боју,
немој, Јело, часа да почасиш,
нит' да лијеш сузе низ образе,
но узјаши мојега Ждралина,
Ждрал ће знати куд ћеш избјегнути.
Ако дођеш зеленоме Лиму,
напој коња на Блату плавскоме
и држи се Кома и планине.
Тамо he те Срби поштовати.
То су синци рода словенскога
од позната српскога владара,
Радослава Властимировића
око ког се Срби згомилаше
и створише царство Србиново.
Они носе мача зеленога,
јашу, Јело, коња старешинством
и диче се војничким именом
и стријелом, тицом небесницом.
Ту остани и срећно ти било."
Поврати се Јела на обалу,
па се вину зеленијем Лимом.
Дуго Јела Лимом царовала
ко да није с Косова кретала.
Једном Јела оде пут Комова,
а одатле к Зети, земљи равној,
а на дворе првога Балшића.
Ја какав је од Зете племићу!
Јелу срете, у двор је уведе,
а Милошу свијећу запали
и Лазару кнезу са Косова.
То је Јели и драго и мило,
па узима првога Балшића,
од питоме Зете, земље равне.
Јела диван пород породила,
све синове љепшег од љепшега,
ал' се мало свади с господарем.
Пита Балшић Јелу са Косова:
"Ој, Бога ти, Јело са Косова,
кад те питам право да ми кажеш,
ко је био бољи од нас двоје,
ко је бољи, а ко је славнији:
ја, Јелице, ил' Милош војвода?!"
Проговара Јела са Косова:
"Кад ме питаш право да ти кажем:
јеси добар, ал' је Милош бољи,
над Милошем не има јунака."
Расрди се господар Балшићу,
па удари Јелу по образу.
Но се Јела љутну на Балшиће;
стрча Јела до коња Ждралина,
опреми га, баци с на рамена,
па се врати опет у Комове,
а с Комова у долину Лима.
Тамо Јела оста без прекора,
род гледала, роду се дивила,
и вавијек била уз Милоша.
Милошев се наук обистини:
"Тамо he те Срби поштовати;
то су синци рода словенскога,
од познатог српскога владара,
Радослава Властимировића,
по коме је племе владалачко."
|
