Гором језди Облачићу Раде,
језди Раде кроз врлети тешке
С пет 'иљада бираних јунака,
Лети јунак ка Косову равном
Да на њему клетва не остане.
Далеко је њему путовати
До Косова од кршног Приморја.
Облачић је успут навратио
У Сјеницу код свог побратима,
Побратима Васојевић Стева.
Од Сјенице заједно кренуше,
Те у Пазар конак учинише.
Кад ујутру зора заруђела,
Те освану бјели Видов данак,
Окренуше ка Косову равном;
А кад били око Митровице,
Вели Раде Васојевић Стеву:
„0, мој Стево, мио побратиме,
Једва чекам да Косову дођем
И да с Турц'ма бојак започнемо,
Ал' се бојим да не задоцнимо.
Цар је Лазо нама поручио
На Видовдан да смо на Косову,
А данас је свети Видов данак:
Бог ће дати да смо за времена
Код нашега цара честитога?"
Кад су били близу Вучитрна.
Сусретоше Владету војводу
На алату, на коњу доброме;
Владета је коња ознојио
И у бијелу пјену обукао.
Пита Раде Владету војводу:
„А Бога ти, Владета војводо.
Што си тако коња ознојио?
Не идеш ли са поља Косова,
Не виђе ли цара честитога,
Не виђе ли браћу Југовиће,
И остале српске витезове?"
Ал' бесједи Владета војвода:
„Ој, Бога ми, Облачићу Раде.
Већ сам био на Косову равном.
Гдје се проли много српске крви
И изгибе много српске војске:
Изгибоше најбољи јунаци
Бранећ' главу свога господара.
Изгибоше све српске војводе:
Соколови браћа Југовићи
Изгибоше у боју првоме,
И њихова сва изгибе војска.
Ја не виђех цара честитога,
Већ ја виђех његова зеленка.
Вијају га по Косову Турци,
А цар, мислим, да је погинуо"
Кад то зачу Облачићу Раде.
Проли сузе низ јуначко лице.
Удари се руком по образу.
Па закука из грла бијела:
„Авај мени до Бога милога.
Гдје издадо' славнога Лазара
И остадо' вјера у невјери!"
Своме јаду одољет не мога,
Већ повади од појаса ножа,
Удари се посред срца жива,
Мртав паде на земљицу црну.
Ту је њега Стево укопао,
Па распусти свеколику војску
И отиде на Косово равно
Са својијем слугом Ваистином
Не би л' како цара застануо,
Застануо јоште у животу
И од њега опроштај тражио,
Те са себе клетву уклонио.
|
