Мили Боже, шта се Комом прича,
више Комом но ли по Брдима.
Стижу гласи од Босне крваве,
с Романије, горе Гавранове.
Иду гласи гором и планином,
иду Лимом право под Комове,
а на чардак Марка Вујичина.
Ситна књига стиже од 'ајдука,
од 'ајдука, с горе Романије.
То је књига Гавран харамбаше.
У књизи је Гавран говорио:
"Ој, Бога ти, Вујичићу Марко,
ја сам чуо, причају ми људи,
да ти имаш племе поносито,
све потомке Даба војеводе
и да Турке харачлије тучеш
од извора до увира Лима.
Брже дођи мени к Романији,
морамо се сјећи са Турцима,
ја л'по Босни, ја ли по Србији."
Књигу чита Вујичићу Марко,
књигу чита, одмах ситну пише:
"Ој, Бога ми, Гавран харамбаша,
ја сам вољан доћи Романији
коју морам једном походити,
но не могу, пријатељу стари,
од Турака по долини Лима.
Турци робе сиротињу рају:
воде ђецу и ђевојке младе,
воде стада с горе и планине
и натичу чобане на коце.
Пишти Србин, зове осветника.
Но чу ли ме, Гавран харамбаша,
хвала теби и твојој дружини
што ми висиш племе поносито,
све потомке Даба војеводе
и што причаш да Турке убијам.
Ја то 'оћу, стари харамбашо,
јер без хтења нема војевања.
Ја сам скоро био у Морачу,
збор гледао, на збору зборио
да ја имам племе поносито,
које није 'анџар отурило.
Колико је горе и планине,
толико је по њима 'ајдука.
Кад сам бојно копље оставио,
дохватих се љутога ханџара.
Одох с четом с Кома до Србије,
не оставих гору Романију,
ни Косово, српску касапницу.
А подоста стизах до Приморја,
до Приморја, до Ерцеговине.
Вазда сам се дивио четама
како трпе вјетар у планини
и сњегове до људскога паса.
Ја сам вам се мука нагледао:
рану носим, рану не признајем,
лакша ми јено ли харачлије.
И на збор сам збору обећао
да hy Лимом чете да претурам.
Једну шаљем на Косово равно
да свећају Немањино царство
и јунака Васојевић Стева.
Другу шаљем теби к Романији
у коју се понајвише надам
да се вије по Босни крвавој.
Трећу шиљем ка Приморју равном,
ка Приморју и Ерцеговини.
Моје чете држим око Лима,
ђе но јесте племе Васојево.
Туре долом, а Васово гором!
Скоро сам ти Турке дочекао
са Мохача, веље касапнице.
Што је било у гори хајдука,
то дочека Турке са Мохача.
Лим је крвав, харамбашо стари,
да се знаде, да се приповједа,
шта то чини племе Васојево.
Но још морам по истини казат:
ја наслона немам наоколо,
нит у Брда, нит у Зету равну,
већ у себе и оружје љуто.
Још ти морам ово споменути:
Морача је Брда закумила
закумила, најпосље заклела,
да устаје на љута крвника
ко што чини племе Васојево,
Васојево, ја ли Немањино.
Надај ми се, скоро hy ти доћи,
ја знам шта је гора Романија
а шта у њој Гавран харамбаша."
|
