Сив соколе комских Термопила,
Гдје те јутрос пробудила вила,
Откуд сада, са које си стране
Долетио прије зоре ране:
Да л' с Ловћена, гн'језда соколова
Ил' с Комова, хајдучких дворова?
То је брдо више но година
Постануло горска царевина;
По Кому су тићи орловићи,
Див — Јунаци као Југовићи;
Партизани борци прекаљени
Лете л' они по комској стијени!
Каж' саколе, твојијах ти крила
Што л' ти рече нагоркиња вила,
Да л' се јутрос по Ловћену пела,
Гдје се гледа Радева ,капела,
Што Комови у висини хуче,
Да л' их муња из облака туче;
Лим ријека од чега румени,
Што борови јесу намрштени
Зелетином до равнијех Кути,
Шта је ово и чему ли слути!
Проговара соко с Термопила,
Гдје га јутрос пробудила вила:
„Ја сам јутрос рано са Комова,
Са Комова, хајдучких дворова;
То је брдо више но година,
Постануло горска царевина;
Комом живе тићи орловићи,
Див — јунаци као Југовићи;
Праунуци војводе Миљана
И његотвих седам капетана,
Он је њино соколово око
Раван му је само Карађоко,
Још ме чујте сивога сокола,
Срце ми је препукло од бола;
Крвава је јутрос Црна Гора
Од Комова до Јадранског мора.
Црна Гора, мајка од јунака,
Јутрос нема одред од момака,
Црна Гора, челична и чиста,
Јутрос нема одред комуниста,
Нема земља дичнијех имена,
За смрт вичних балканских Словена.
То су били људи од челика,
Ријешени за дјела велика;
Убише их са мора .крвници,
Талијани и црни четници ...."
То изрече па крилима ману
Даприкупи снагу за накану,
Да погледа низ комска подгорја,
Гдје су многа пробља и мраморја,
Гдје су пали паше и барјаци
Многе аге и многи улаци;
Гдје Зелетин са стотину чука,
Њиви опет гн'јездо од хајдука
То су онии челични јунаци,
Од рођења к'о стари Спартанци,
Они кликћу са свијех стијена,
Рад слободе и имена њена,
Рад образа комске жупе старе,
Што рађаше горске неимаре,
Зна се да је послије Косова
Ово земља Васових синова;
Залуд овдје надираше паше,
Одреди им по Лиму несташе.
Зна та земља пашу Каримана,
Много борби и много мегдана:
Знаде Рудеш тешку турску рану,
Зна Превију, Букову Пољану
И још знаде за Хасана Хота
И Мехмеда, црног Кастриота.
То је земља најчистих сељана;
Војних кућа и њиних дворана
Лим је њојзи друга колијевка,
Већа пјесма од сваког вијека;
Вољела, је име и слободу,
Све .је дала словенскоме роду.
То је она земља од хајдука,
Живи огањ за гладнога вука.
Мрзјела је гују из племена,
Без престанка у свака времена;
Вољела је Ђурђеве ступове
И око њих ,,свјетле гробове",
Имала је цркву мећ' огњима
Испод Плава на обали Лима,
Имала је цркву Шудикову
За писменост роду Србинову.
Кроз те борбе из тих тешких дана
Слушала је ријеч игумана,
Да за вјеру гине и слободу
И да вјерно служи своме роду.
Опет соко кликну са висина;
Зачула га гора и планина:
,,Гласе дајем гори од хајдука,
Зелетину од стотину чука;
Јутрос рано на домаку Лима,
Гори срце у мушким прсима:
Дај, планино, људе од мегдана
Срца кова војводе Миљана!
Дај понови Милетина Ђола,
Од Зоњића сивијех сокола;
Његова је десница и рука
Нешто попут Мићуновић Вука,
Шаљи на Лим Аковога Мића
Харамбашу, срца Обилића,
И делију, старог мегданџију,
По имену Бакића Зарију,
Што посјече бег — Батиловића,
И Гиљеву с триста Васој'вића,
Не остави Дедовића Мира,
Што посјече Селима везира,
Ни јунака Перовога Сава,
Биранога испод Кома лава,
Који уби Бедри — бега љута,
Наочиглед триста Арнаута.
Зови људе из многих мегдана,
Иди — Шошку и Ђола Лабана,
Вук — делија орловога ока,
Див — сокола, хајдучкога момка,
Крени стару кућу Ћулафића,,
Која уби бега Луковића,
Радоњића Ђола љутитога,
Људску муњу, мача крвавога.
Гласни сада у сред бјела дана,
Харамбашу Уроша Џогана,
Који уби Сулејман — Госкаја,
Кога по злу памти српска ,раја,
Који уби Етен — бега стара,
Да Полимљем не пљачка и хара,
Он наплати муке с Делиграда —
Све се памти што је било када!
Петра с брда, наше горе сина,
Који уби Јаха Скадранина,
На мегдану у сред бјела дана,
У одбрану светијех Дечана,
Бојовића Луку и Ненеза,
Поп — Катану и Мирчету кнеза,
Лакушића јунака Ивана
И с Комова Бабовић Јована,
Љевак Вука и Вешовић Божа,
Два јунака к'о два бритка ножа
И два Вука из Васојевића
Брајотића и Маринковића,
Што убише на пољу мегдана
Мутај — пашу и Арап Османа.
Дај понови Радоја с Душака,
Што се турских не боји пушака,
И Николу Бошкова, сердара,
Што носаше свијетла ханџара,
Којим уби бега Мушовића,
Четујући из Васојевића;
Радована Лекина јунака
И Брацана крај горских конака,
Милована Раичев делију
Који уби Хасан — ефендију,
Рмуш Ота, хајдука с планина,
Кога памти руговска крајина,
Те Јована, слатинскога сина,
Који уби Курбашић Мумина,
Фазли — Шарца, чувена јунака,
Као некад Старину Новака
Што кликова с горе Романије
И јиош многе јунаке нахије.
Винућу се са комских висина
До крвава града Колашина,
Нећу гледат вјетре ни облаке,
Но ћу позват с вјешала јунаке
Да пркосе опет швапској сили,
К'о ратници то су научили!
Још ћу позват капетана Баја.
Горског цара, голешкога змаја,
Златно име из куће Крџића,
Означено за горског племића.
Ово зборим са ових висина:
— Слож'но устај земљо Васој'вина!"
Соко хтједе мало да одмори,
Ал' му вила не да но говори:
Сив — соколе, с комских Термопила,
Не одмарај заморна крила!
Реци Комом, гн'јездом соколова,
Јесмо л' већи за двјеста гробова!..."
Јакну соко са видика сива:
,,Сестро, вило, истина је жива,
Јутрос рано прије јасна зрака,
У крв паде чета од јунака.
Погибоше, жива је истина,
Заточници града Колашина,
Оногошта и Которских страна,
Те Полимља и града Берана,
Зете земље, Бара и Цетиња,
Шго је и сад јуначка светиња.
Сви падоше на освиту дана
Од четника и од Талијана.
Побише их у десет градова
У кол'јевци њиној и дједова!
Па и овдје код Андријевице,
Зле убице, крваво им лице,
Прије зоре и бијела дана
Стријељаше двадест партизана;
Сви су они к'о челик сливени,
Запјеваше пјесму ,,Хеј Словени''
Комске гаре јекнуше у болу,
Ту убише Ђукића Николу,
Дивну младост са комских висина,
Из Цецуна, испод Зелетина.
Потомак је крајишника Баца,
Који уби бега. код оваца,
Нахил — бега српску крвопију,
На Стубице или на Превију.
Потомак је Уроша Ђукића,
Бригадира из Васојевића,
Предводника кршних соколова
Од Гласинца. до гордих Комова.
Потомак је Грашића с Гребена,
Див — јунака нашега времена.
Зпам га као чете командира,
Гдје се јунак за јунаке бира.
То бијаше права узданица,
К'о што бјеше војвода Кајица!
У трен смрти, са комских висина
3елетинска јекну покрајина.
Ту убише од ратничког соја,
Остојића друга Миливоја.
Потомак је Ота Николића,
Што четова против Љубовића.
Потомак је Остоје Лалића,
Четовође из Васојевића,
Што јављаше овце по планина,
Као некад Никац од Ровина.
Он погуби уаред бјела данка
Арбанашког војводу Леш — Марка.
Потомак је Драга барјактара,
Поноситог комскога главара.
Он бијаше на смрт навикнути,
Родише га Цецуне и Кути.
Овај соко, на лимском расвићу,
Раван бјеше Павлу Орловићу.
Покрај Лима, сред крвавог вира,
Драговића. неста Драгомира.
Потомак је Шуја Шћепанова
И јунака Лука Голубова,
Командира и вође с Комова,
Са Комова, хајдучких дворова.
Потомак је хајдука Вуксана,
Славе комске са горских мегдана.
Ова кућа стара са Комова,
Рађала је доста соколова.
То је гн'јездо имена и људи
И јунака челичнијех груди.
То су наши поткомски Словени,
Вазда бјеху срцем опремљени.
Овај синак у страшноме дану,
Раван бјеше Топлици Милану.
Усред ових најљућијех рана,
Ту убише Вучељић Јована.
Потомак је Колева Комнена,
Што четова у Ровца камена;
Он освети Николић Станоја,
Српског кнеза, сељачкога соја.
Потомак је онијех јунака,
Што гинуше због царског барјака,
Њих петина У једноме дану
На тврдоме Скадру на, Бојану!
Јован бјеше тврђа међу људе,
Прави синак своје родне груде.
Он је момак непокоретних влеђа,
Звали су га Срђа Злопоглеђа
У тој слици ужаса и мрака
Ја угледах два права јунака,
Видјех људе тврђе од челика
И Партије два вјерна војника:
Јелић Језда и Мијовић Бранка,
То су синци великих јунака.
Потомци су Мијовић Јована
И главара Мијовић Стефана,
Потомци су Јелић Милутина,
Што га памти полимска крајина;
Покрај Лима. на овом мјестану,
Оба личе Косанчић Ивану.
Све њих изда несита сотона,
Црквена га проклињала звона,
Комске горе клеле га одреда,
Не имао људскога, угледа,
Не звао се својим мећу људе,
Црн му образ иш'о на усуде
Што издаде цв'јет комских младића!?
Праве борце Брнка и Милића,
Делетића н Кељановића,
Адвоката .Мирка Вешовића,
Нововића Воја и Богдана
И сокола Ђукића Шћепана,
Бакић Воја, Јакше Драговића
И делије Вуја Зоговића,
Па Радула. Петра и Манојла,
То плејада бијаше убојна,
И јунака Мирка из Присоје,
Што је име прославио своје.
Хајра, Бећа, Јусуфа и Аља
И пјесника Вукајла Кукаља
Па Уроша Џудовић делију,
Опробану срце за Партију,
Александра Маријановића,
Миливоја, доктора Крџића.
Дивну младост Турковића Цветка,
Живу, ватру гарућега метка,
Јојић Баја, Томовића Рада,
Лабудовић друга Милорада,
Губеринић Ђура ветерана,
Пролетера Перовић Милана,
И Миличка Јанковић мајора,
Вјерног сина гордога Чакора
Нововића Нова и Милића,
Велимира Марјановића,
Ивановић Вула ватренога,
Машовића Марка челичнога,
Стојановћ Пуља Максимова:
То су борци што Партија кова!
Васојева земља партизана
Чува образ из далеких дана,
Она даде батаљон јунака,
Моћни печат челичних предака.
Њена снага по горама клија,
Зелетин је као Романија.
То је она несломива сила,
Која ниче испод комских жила.
И ту Душан Мијовићу паде,
Крња Јела тог јунака даде,
А Луг Косов Јововића Сава
И Радоњић с њиме Милисава,
А Загарач Ивана Ћупића,
Од племена од Бјелопавлића.
Понос бјеху црногорских брда
И њихова ув'јек стража тврда.
Ту убише Лашића Милету,
Гусле ће му славу да оплету,
Такву младост и таквога момка,
Тешко да ће родит' Црногорка.
Он заплива, у таласе Лима
Наочиглед многим фашистима.
Потомак је јунака Ивана,
Узданице војводе Миљана,
Син Мојковца, града Урошева,
О којем се епски в'јенац пјева.
И заиста испливати шћаше,
Ал' издајник један га вребаше,
Не даде му изаћи из воде,
Но га уби на домак слободе.
Ту још паде што га лако није,
Рабреновић врли Димитрије.
Људско срце у грудима стаде,
Мердовићу када Јосиф паде.
Одавно сам Јосифа познав'о
И са њиме често друговао,
Гдје страх влада и смрт коси љута-
Па и данас последњега пута.
Рад слободе и рад људске правде,
Ту Радомир Стојановић паде,
Славан борац и слика војника,
С Буковика близу до Шавника.
Шарац кашље, нема му застоја,
Ту убише Ђукића Радоја,
Два Ђорђија, славно им је име,
Кековића и Ђурића с њиме.
То су борци, силе од младића,
Оба родом из Бјелопавлића.
Та су братства рађала јунаке
Што носаху горштачке опанке
И са пушком у десници руци
Вазда бјеху у гори хајдуци.
Усред овог страшнога расвића,
Божидара неста Поповића,
Њега даде Лужац код Берана,
Гдје бијаше гн'јездо партизана.
У тутњави клетих злогласница,
Ту погибе Ђукан Меденица,
Њега, роди к'о поносног сина,
Требаљево близу Колашина.
И Раковић ту Светозар гине,
Тужно сунце гледа са висине
И жалосно своје сипа зраке,
Жале пале од борбе јунаке.
Из Бара оу скупа доведени
И на Лиму у крв потопљени.
То су били наше ватроноше
И народа свога стегоноше.
То су људи нашег горског рода
Гдје се воли и част и слобода.
Понос им је чојство и јунаштво,
Вјера им је људско достојанство.
Закон бјеше њине крви мушке
Да се туђин гледа преко пушке.
|
