Кад се сјетим из дјетињства,
гдје су биле козје стазе
сад је цеста вијугава,
и аута свуд пролазе.
Кол'ко пута сретао сам
дивље свиње и медвједе,
ил вукова читав чопор
и сам камен да поједе.
Брежинама пут доведе
пас четврти Кубур-Јока,
баш аферим за тај подвиг,
то је бразда подубока.
Колима се брзо иде,
но природа много крије,
ко очима то не види
дочарати не умије.
Кад прошетам Рудим брдом,
надишем се чиста зрака,
рашире се пуна плућа,
од погледа и мерака.
Мало више још продужим
на врх сами од Развршја,
а около јела, смрча,
мека трава - ниђе крша.
Та љепше је овдје имат'
у загрљај цуру младу,
у јелару миришљавом,
но у било којем граду.
Ту с' одморим и разгледам,
ка' да видим свијет цио,
то не може заборавит'
ко је једном овдје био.
А одатле према Лиси,
у Лисачку гору равну,
ако прођеш не размини
Мијатову букву звану.
И видјећеш да још расте,
а стотине љета броји,
напуњена сва камењем
и легендом старом стоји.
Мијат момче зарече се,
да ће туда ноћу проћи,
мјесто букве звјерка нека
појави се у поноћи.
Момачкијем гласом викну
камења се прихваташе,
сваки камен као метак
у букву се забадаше.
Најпослије нож потеже
и пут звјерке полетио
и на букви траг остаде
гдје је ножем ударио.
Одједанпут - нема ништа,
испред њега звјерка неста,
мирно путем продужио
и камење бацат' преста.
Сјутра друштву причао је
с њим што су се опкладили
како звијер нападе га –
на увиђај сви су били.
Чудише се овом чуду,
гледајући букву ову –
како тада тако данас
Мијатовом сви је зову.
|
