Узех гусле да се разговарам,
А, гудало душу да одмарам,
Да запјевам пјесму за јунака,
Барјактара Милошева Лака,
Који смаче толико Турака,
Витезовах, царскијех првака
Све бимбаша крвавијех злица.
Зато ће му ханџар и десница,
Живјет’ с пјесмом док Лим има воде,
Јер, живота нема без слободе,
А од када сунце небом плови,
И постоје високи Комови,
Је ли било до сад са те стране,
Таквог лава, без страха и мане,
Као Лака, сина Краљског кнеза,
Прекокомског великог витеза,
Који аге и бегове веза,
И кнежева на зор поред Лима,
Ратујући довијек с Турцима,
Њима нигда није плаћа данке,
А, често је пјешке на опанке,
На Цетиње доша код владике,
И прича му јаде свеколике,
Пресвијетли, у овом времену,
Да Комове примакнем Ловћену,
Иако је турска сила јака,
Санџак има хиљаде пушака,
Сваки дан се чују са Комова,
Помакли смо међе до градова,
Ал’, Колашин утврдише Турци,
Чувају га ка планину вуци.
А, лијепа шехер Подгорица,
У њу не би улећела птица,
Браниће је преголема војска,
Не би стала на пола Ћемовска,
Плав, Гусиње, Таслиџа крвава,
Сад су турска, ал' су за њих страва,
Њихово је и Бијело поље,
Њихово је, ал’ што им је боље,
То је наша земља од старина,
Гонићемо са ње душманина.
Турско царство полако издише,
Црно им се у Санџаку пише,
У градове Турци с’ гомилаше,
Јер, су сабље сад у руке наше,
И сада би кад им царство пада,
Да зададу јада ко икада,
Ал’ од наших оштрих јатагана,
Лим протиче крвав ових дана.”
Тако соко Милош Вукић збори,
Да припоји Санџак Црној Гори,
Али томе не бијаше зора,
Па сокола и старост примора,
Додија му ка многом јунаку,
Па аманет даде сину Лаку:
„Припој Санџак, Гори Црној,
Лако, Мријеће се једном, свакајако,
А, када је Црна Гора Мала,
И барјаке прве војсци дала,
Први барјак за Васојевиће,
Отиша је у братство Вукиће,
За јунака Милошева Лака,
Који ниђе не позна узмака,
Страх и трепет постаде Турака,
Његов ханџар и десница љута,
Колико је уставила пута,
Турску сабљу раји изнад главе,
И данас га Санџачани славе.
У највећу невољу и муку,
Горском вуку све иде на руку.
Те је Лако све рјешава лако.
Хранила му неправда десницу,
А, зулуми појели зеницу,
А душа му слободи лећела,
Па је сабљом ствара храбра дјела.
Те су Турци од голога страха,
Помињали све чешће Алаха,
Клањајући, Лака проклињући,
Додијао Гусињу и Плаву,
Бише Турци да му смакну главу,
Па, јуначки начин не бирају,
И у Стамбол њега давијију.
Те Цар пита везира од Скадра:
„Па, зар турска сабља није кадра,
Посјећ главу са тога сокола,
Но, ја морам питат’ из Стамбола,
Зашто данас моја царевина,
Да се тресе једног каурина.”
Зар, у Цара не има јунака,
Да би њему русу главу смака,
Не могу се ишчудит' никако,
А Санџаком, жари, пали, Лако,
Сјече Турке, виђеније бира,
Не признаје Цара нит' везира,
Но, за оно живи што је каза,
На Цетиње код Данила књаза,
Кад је барјак у Биљарду прима,
Заклео се пред Црногорцима,
Барјак ћу ти, јуначки носити,
Ђе најтеже, најпрви ћу бити,
Да у руке турске неће пасти.
А, кунем се образом и части,
И, срећан сам, задајем ти бога,
Испод овог орла двоглавога,
Сјећи Турке, докле имам руке,
И Санџаком гонит зулумћаре.
Доказат ћу ово господаре.
И тридесет љета без престанка,
Овај барјак лепрша код Лака,
Докле љуте ране подносаше,
На шанчеве њега износаше,
Вија му се у лијевој руци,
А, од десне гинули су Турци.
Права чуда од јунаштва ствара,
Под Комове друмове затвара,
Разагони турске караване,
Траг крвави за њим на све стране,
Ниђе једне не оста пољане,
А, да није ханџар барјактара,
По једнога сниза зулумћара..
Те га Турчин с миром проша није,
Од Таслиџе, па до Малесије,
Но је прече путеве заскака,
Од јунака, од Вукића Лака.
Него, када војска црногорска,
Предвођена са двије војводе,
На Колашин под оружјем оде,
Да га сабљом прими од Турака,
Под барјаком Милошева Лака,
Листом бјеше јунак до јунака.
Соколови, све Васојевићи,
Па, се грабе ко ће први стићи,
На бедеме тврда Колашина,
Пред њима је стара орлушина,
Барјактаре од Вукића Лако,
Оће први да је свакајако.
Но, с бедема стотине пушака,
Изгореше срце у јунака.
Црногорци барјак уграбише,
И петина под њим погинуше.
Али, барјак Лаков не пустише,
Те он прича зрнобојинама,
Да је ношен јуначким рукама,
И данас га, ето, на Цетиње,
Ту се чува ка друге светиње.
У ту битку, страшну и крваву,
Турци Лаку одсјекоше главу,
Послаше је тврдом Скадру граду,
Да на пешкеш везиру је даду,
Него, везир главу барјактара,
Да Хамида обрадује Цара,
Одмах посла бијелу Стамболу,
Али, благо овоме соколу,
Он се своме одужио роду,
Борећи се храбро за слободу,
Не жалећи ниђе да погине,
На бранику своје домовине.
А кад зачу књаз Данило,
Да погибе витез Лако,
Уздржат' се није мога,
За њиме је он заплако.
Јер, за књаза црногорског,
Погибије не би јаче,
Црногорца било није,
Да за њиме књаз заплаче.
Кад отрије росу с лица,
Књаз кроз причу јадикује,
Ето, Лако, и Азија,
За смрт твоју нек' сад чује.
|
