Бјеше љето по светом Јовану,
по Ивану, свецу огњевиту:
сунце трипут стаде па заигра
а по гори синуше пламови,
свитњак оде до навр' Комова,
око огња коло поскакује,
играју га момци и ђевојке,
по угарак држе у рукама,
а по диму гатају о литви
јал' о киши, ја Петрову сунцу.
Ја узјаха коња помамнога,
коњ ми игра, сунце погледује,
све по трипут у напредак скаче,
па ме ето води поскочитој,
поскочитој па и вировитој.
Стадох мало да одморим вранца
ал' се, ђецо, одморити нећу,
виђох коло што никад не виђо.
Састале се дебречке ђевојке,
крај зелена ђевојачка вира.
Прскају се водом студеницом,
и играју голе потресуљку.
Једне плачу, а друге се смију,
скупа вриште, до неба се чује,
диркају се читав дан по подне.
Међ' њима је гатара ђевојка,
ја каква је, јади је убили,
равна јој је са Комова вила.
Игра вила, па понешто гата,
све бих реко упразно не врача.
Чупка, штрпка у колу ђевојке,
све бих реко да на момка личи.
Но чујте ме, ђецо окупљена,
све hy вама по истини казат.
Узнесе се гатара ђевојка,
скокну, тресну, викну пепељаком.
"Руже моје, дебречке ђевојке,
ја вам више поиграти нећу,
ни прснут' вас водом студеницом,
нит поиграт' коло састављено,
нит поиграт гола потресуљку.
Сан сам снила прије зоре ране:
дође момак, диван на свијету,
па ме узе за бијелу руку,
одведе ме лугом зеленијем
и уведе под шатор момачки:
заручи ме, врже у постељу,
нијесам се могла одбранити,
јача вазда слабу покорава...
Ја се, сестре, тргох изненада,
сан одлеће ко да био није,
а срце ми заигра у груди.
Загледнух се с прозора од двора,
ohe л' скоро зора пријездица,
оће л' скоро појезда с планине.
Ја вам, сестре, опет задријемах,
морна јесам, а никад уморна.
Приспах мало, на сан момче дође,
све бих рекла од вјере је туђе:
црне су му очи обадвије,
једно сија као сунце јарко,
а друго му путник кроз облаке.
Образи му миришу на биље,
а брке му пчеле подмазују.
Грло му је налик у ђевојке,
а прси му као вучетина.
Руке су му кано копље бојно
а шака му кано у шестака,
нико јој се опријет не може,
а камоли дебречка ђевојка.
Коса му је ко јагњеће руно,
а кољена кано у пјешака,
у пјешака ја ли у дошљака.
Пита мене момче непознато:
"Би л' узела мене ал' другога,
би ли пошла за момка дошљака,
за дошљака, за вражјега сина,
који носи болту за појасом,
рад мегдана на свакоју страну."
Ја не часих, сестре дебречанке,
но изрекох ко да огањ букну:
" Ја сам, Васо, богата ђевојка,
брата немам, сад ми је на мору.
Ја му чувам старе родитеље,
а сувише кућу и имање.
Хајде са мном на бијеле дворе,
даћу кућу, даћу ти имање,
родићу ти девет мушких глава,
Један од њих мора краљевати,
око Кома, по долини Лима,
по Загорју, земљици на гласу...
Ја се, сестре, тргох изненада,
сан одлеће ко да био није.
Но, чујте ме, сестре дебречанке,
што снијевам, никад лажа није,
све ће бити што ми снови кажу.
Удаћу се скоро за дошљака,
за дошљака, за вражјега сина.
Даћу њему кућу и имање
и родит' му девет мушких глава,
први син му мора краљевати,
носит' сабљу, мача зеленога,
други ће му коња поиграват'
и за собом водит' коњанике,
а трећи ће носити стријелу,
ђе погледа, има да погађа...
|
