Top Navigation Example



НА КЊАЖЕВЦУ

13. јула 1966.


Сив соколе са комских висина, 
Ту је твоја стара постојбина, 
Откако ти изникоше крила. 
Као твоја посестрима вила. 
Увијек си био с јунацима, 
Земље наше храбрим синовима, 
Кад гинуше и крв своју лише 
Док слободу роду не створише. 
Има више од двадест годана 
Ти одмараш крила по планина, 
Гледаш Кома и његове стране 
Откад зора од истока сване 
Гдје се горе горди у снијегу 
На овоме балканском бријегу. 
И још гледаш младе чобанице 
Како' зором умивају лице, 
Хладне воде пију с Маргарите, 
Јабланима своје момке ките; 
Јер крв људска престаде да тече, 
Комске горе од рана не јече. 
Сив соколе, свакојега дана 
Сад на поља крвљу попрскана,
Гдје су мрачне порушиле силе,
Широм наше домовине миле, 
Подижу се фабрике и школе, 
Народи се као браћа воле.
Па сад хајде у те дивне дане, 
Пусти крила са те комске стране, 
Па напусти брда и литице 
И ти слети до Андријевице,
И погледај на Књажевцу равну, 
Историјску раскрсницу славну, 
Споменике из два свјетска рата 
И балканског против Азијата, 
Два симбола наших гешких дана 
И великих борби и мегдана. 
Сијају се на Књажевцу равну, 
Показујућ’ историју славну, 
За јунаке испод Комског струга 
Што не хтјеше бит’ туђину слуга.
Тај споменик из првих ратова 
То је симбол петвјековних снова, 
То су борци и ратници стари 
Чија борба нараштаје жари, 
Кроз крваве путеве борбене
Сјединише на Југу Словене.
Са шест страна призма, ето, то је, 
И на њојзи златна слова стоје 
И имена најхрабри'х синова.
Па крај њега, из првих ратова,
Ево сада и споменик други 
Да вјекови гледају га дуги, 
Што га народ диже јунацима 
Испод Кома, крај зелена Лима. 
Шест стубова тај споменик краси,
Уздигнутих к’о морски таласи. 
Свјетлост њина само небо пара, 
Нек се вјечно чита слава стара! 
А на центар што стубове спаја,
На рамена њихова до краја, 
Вјечна зубља упаљена гори, 
О симболу јединства говори. 
Том зубљом је украшена сфера,
А испод ње коцка од мермера. 
Са ње зраче имена ратника —
Од хероја до проста војника, 
Што гинуше у најтеже дане
Свог народа слсбоду да бране 
Дак Европу, стравом обузета,
Фашистичка газаше је пета. 
А наш народ у борбу похита 
Под заставом Партије и Тита. 
Сјунацима осталих крајева 
Бјеху пример ратника змајева,
Што им име зрачи вјековима 
А понос су нашим народима,
Ко што бјеху стари споменици, 
Те причају као очевици,
Славне приче из времена стара 
Како иарод државу је ствара; 
Прије нашег доба, па и ере, 
Какви бјеху народи и вјере.
Овај свети споменик ће рећи 
Да вјекови то знају следећи: 
За крваве борбе и мегдаие 
У најтеже историјске дане;
За Сутјеску, ријеку крваву,
И за Дрину, Неретву и Саву, 
Зеленгору, Козару и Лику, 
Кадињачу и Ибар ријеку, 
Крагујевац и мјеста остала 
Мучеиика крв је по-прскала: 
Наш Београд, градове и села,
Од Триглава и његових врела, 
Па одатле све до Ђевђелије —
Нигдје мјеста остануло није 
Гдје јуначке није пало главе 
За окриље слободне државе. 
Питај, друже, седам офанзива, 
Оне ће ти све редом казива .
Баш због тога што те борбе цјени, 
На ломачи и ратној арени,
Наш им народ диже споменике 
За њихове заслуге велике.
И свих наши-х вароши и села 
Што их комска натапају врела, 
Све се слегло око споменика 
Што је славља прелијепа слика, 
Да на њему прочитају слова 
Погинулих у борби синова. 
Радна мјеста све је напустило
И Књажевац равни прекрилило. 
Чобанице оставише стада, 
Ту је младост из села и града. 
По три паса један уз другога 
Овог дана дошло свечанога. 
Ту су многи наши вегерани, 
Ко да бјеху прави ратии дани, 
Њине груди Споменица кити, 
Којом ће се борац поносити — 
Да открију дивна споменика 
Свечаности да је већа слика. 
Сви присутни дјелом се поносе 
Док звучници музику разносе, 
Ратне пјесме из најтежих дана
За јуначка дјела партизана.
На јарболу заставе се вију 
Те свечаност праве веселију 
И часови наступају дражи. 
Граничари на почасној стражи, 
Са пушкама и ратном опремом 
И.на.глави војничкијем шљемом; 
Домовине ти будни чувари 
Као да су они борци стари
Што прођоше ратове и буне. 
Тад Стијовић, предсједник комуне,. 
Објављује за почетак славља, 
Старе борце и госте поздравља. 
Он спомену пале партизане 
За слободу и за љепше дане. 
После њега још два говорника 
Говорише о дјелу ратника, 
Катаклизми и крвопролићу. 
Први бјеше Мирко Нововићуг 
Чије груди из рата и боја 
Орден кити народног хероја- 
Евоцира трновите путе,
Све бојеве и мегдане љуте
Гдје се бише и борци гинуше 
Докле дани слободе синуше. 
Да свечаност буде веселија, 
Стари борац Мугоша Андрија 
Тешке ратне евоцира дане,
Многе борбе крвљу попрскане. 
Он захвали палим друговима 
На јуначким великим дјелима, 
Хвалу даде нашим народима, 
Што дигоше спомен јунацима.
По том платно са спомена сваља, 
Ево, браћо весеља и славља! 
Ево, друже, дана великога, 
У подножју Кома високога, 
Што је своју уздигао главу 
Да покаже величину праву. 
Наоколо и друге планине, 
Засједнуле ко с’ једне старине 
Те се данас клањају спомену 
И на њему свакојем имену. 
Јер с мермера засијаше слова 
Именима најхрабрих синова 
Што су нама комске горе дале 
И слободу цијенити знале.
Као морски кад запљусну вали 
На та слова погледи су пали, 
Сви том мишљу бјеху опијени 
Да су њине ту присутне сјени 
И да очи гледају их миле 
Што су досад у тами се криле. 
Ту је мајци срце заиграло, 
Кад је име сина јој засјало, 
Та старица смежурана лица 
Ко да сина гледаше јединца 
Гдје се шета међу друговима 
И радости овог дана прима, 
Те јој очи синуше радости, 
А нестаде туге и жалости.
Али поглед кад баци на груди, 
Стара рана брзо се пробуди. 
Тамо име, овамо знамење, 
Све сина јој борбено ордење
Њене старе прекрило је груди,
Из заноса брзо cе пробуди.
У тој борби размишљаше дуго: — 
Драги сине, радости и туго, 
Ти си мени погинуо давно, 
Бојно поље гдје бијаше славно. 
Шапну стара а суза јој каку 
И отвори опет живу рану.
Кроз главу јој слика борбе сину,
Сунце стало — гледа величину.
И ту сестра мила брата тражи 
Хоће тугу срца да ублажи.
А крај мајке, један борац стари, 
Чије груди Споменица жари 
Као сунца да су пали зраци, 
Јер њих носе велики јунаци, 
На слова је поглед задржао 
Ратног друга тамо је нашао, 
Гдје му име са мермера зрачи. 
Он се сјећа, поче да тумачи 
Тешке борбе и пређене путе, 
Глад, невоље, и те зиме љуте, 
Пријеђене санџачке урвине 
И високе босанске планине, 
Два похода преко Шумадије,
И одатле све до Словеније.
Сву ту слику пред очима створи 
И са другом као да говори:
— Ратни друже, давно смо се срели, 
У Београд борбу започели, 
Подизали тврде барикаде 
И гинути почели од таде.
Нас је борба на то, друже, звала 
А Партија борне васпитала 
Да гинемо и крв пролевамо, 
Освајачу земљу да не дамо.
Ова слова с дивна споменика 
Говоре нам о дјелу ратника,
Јер он јесте историје грађа, 
Какве борце ова земља рађа, 
Гдје је младост остајала рана — 
Од Триглава до Кајмакчалана, 
У биткама на пољима бојним 
И великим походима војиим. 
Уздигоше себе до висине 
Као комске тврде клисурине 
Што пркосе зубу и времену, 
А имају велику намјену 
У вријеме тешких догађаја.
Као борац достојан до краја, 
Који само за победу знаде, 
На послетку и свој живот даде. 
Ту је с тобом читава бригада, 
Ратни друже, одмарај се сада. 
За слободу знали су мријети 
И задатак испунити свети, 
А споменик овај нам тумачи, 
Шта та борба за слободу значи. 
Ту је много палијех ратиика 
Што именом красе споменика: 
Шест стотина и шест има више 
Што споменик овај окитише. 
Имена им не могу набрајат
Пошто пјесми не би било краја.
Онда чета Титових војника 
Поздравише паљбом споменика —
За заслуге палијех јунака
С три плотуна из мушких пушака. 
Одјекнуше од њих комске горе 
K’o јунаци да се и сад боре. 
Неколико' вијенаца бјеше 
Што ратници стари донијеше, 
Па и многе установе наше, 
На њих слава палих се читаше. 
А да почаст што већу укажу, 
На споменик вијенце прилажу. 
После овог свечанога чина, 
Сив соколе са комских висина, 
Наста право народно весеље, 
То бијаху баш свачије жеље.
С дједовима играју унуци 
Као да су са планине вуци. 
Хитро скачу, дивно коло воде 
И пјевају пјесме од слободе,
Из ратнијех великијех дана 
И о слави палих партизана. 
А сад чуј ме, омладино драга, 
Ти си наша и понос и снага, 
Вашп дани, који срећом зраче,
Знаће многе борбе да тумаче.
Јер ратници овог покољења, 
С пуно славе и пуно поштења, 
Предају вам и споменик ови — 
Њихови су остварени снови,
И све њине борбе тековине, 
Ко синови прави домовине. 
Пред вама је радно поље чисто,
Предају вам братство и јединство 
Ко највећу борбе тековину. 
Која краси нашу домовину.
То је братство борбом исковано 
На костима мртвијех зидано, 
Нека цвета и даље се кује — 
Крв јунака то вам поручује! 
Предају вам ко аманет свети 
Да га нико никад не ремети: 
То је борбе платформа широка 
Чувајте је ко зеницу ока, 
Споменик ће бити свједок живи, 
Борцима се покољење диви.
Он ће парат небо у облаке 
И чувати у себе јунаке
Што му груди ките именима, 
Дичиће се њима вјековима 
Као што се диче Термопили 
Јунацима што су крв пролили, 
Те ратници њини не умиру 
Док се зраци сунчеви простиру.
Нек се сада и Књажевац дичи 
Јунацима што су мријет вични 
За слободу гдје требаше крви, 
Што су знали вазда бити први. 
То је мјесто многијех збивања, 
Овог краја борбених кретања; 
То је центар и Рашке државе
Још из доба Немањића Саве. 
Одатле су војске полазиле, 
Кроз побједе многе пролазиле;
Зато њега споменици ките 
И свједоци тих збивања бите. 
А сад чуј ме, мој соколе сиви, 
Тебе волим и теби се дивим. 
Твоја дјела и славу познајем 
Па ти пјесму у аманет дајем: 
Предадни је ти старом гуслару 
Да је пјева' у највећем жару 
Своме роду и своме народу
Што се бори за мир и слободу.




Аутор: Милорад Мојашевић
Слатина, Андријевица