Боже мили, чуда големога,
Кад цар Шћепан по свијету пође
Да он мјесто понајљепше нађе
За својега града Цариграда.
Лак-полако у равни час дође
И почину на своје дворове
У Будимљу граду бијеломе.
Па кад се је царе одморио,
Једно јутро рано подранио,
Збор зборио, па је говорио:
" О, чусте л'ме дванаес' војвода
И по реду триста витезова,
'Ајте са мном на Ком, на планину,
Да гледамо с Кома царевину
И нађемо мјесто понајљепше
За мојега града Цариграда."
Па цар сједе у златне кочије
Што но вуку танке бедевије,
Све бијеле ка' но лабудице
А вију са ка' но ластавице.
Оде царе пољем широкијем
А за њиме дванаес' војвода
И по реду триста витезова.
Кад цар Шћепан на врх Кома дође,
Он погледа десно и лијево
На пространу своју царевину,
Па се три пут' небу поклонио
И овако ријеч говорио:
"Колика је моја царевина,
Колика је, Боже, теби фала!
Уфатила с мора до Дунава
И с истока, па све до запада,
У њој има свакојега блага
И сувише, триста и три града,
Само нема града Цариграда.
И њега ћу саградити брзо,
Док му мјесто понајљепше нађем.
Лиме равни, мој Мисиру прави,
Да т' нијесу опсјеле планине
Уз тебе би Цариград градио."
|
