Дође царе у Ком гору на дан нашег
Алесендра,
друмом језди троколица сва од сребра
и од злата,
сребра и од злата!
Око њега оци наши и владике са сабљама,
коњаници као муње, коњи хитри, виловити,
а пјешаци са стријелом мотре оком
соколовским,
оком соколовским!
Наш цар силни, сунце с неба, род од
рода Немањина,
слави и он Алесендра као и ми Алесендри,
и ми Алесендри!
Сија небо из ока му без облака и без муња.
Час порасте као брдо, кајно гора, кајно
холми,
кајно холми!
Боже мили, он је огањ преко неба широкога,
еј, неба широког!
Еј, како смо били врући гледећ цара уз
Комове.
Сретоше га крајишници, а све бољи од
бољега,
бољи од бољега!
Усред двора, под Кома му, наста гозба
мимо гозбе.
Иза софре прегудница, гуди, пјева
царску славу,
пјева царску славу!
Цар се сјети свих бојева у којима бјеху они,
златни као јесен родна пуна сока и мириса,
сока и мириса!
А изјутра кад дан сину и Ком поста хум под небо,
иду гором коњушари, па пјешаци, иде
соко, иду псари,
иде соко, иду псари!
Иде царе с Алесендром што му име чува
свеца,
иде свита и кадифа, у редове влад и жупан,
ту цар виђе Ком-планину, гдје се легу
Алесендри,
легу Алесендри!
|
