У хиљаду девете стотине
Петнајесте при крају године
Полећела два црна гаврана
Прије зоре и бијела дана
Са границе Босне поносите
И обале Дрине валовите
А са ушћа Лима зеленога
И Морача села маленога
Ђе ратно бијаше бојиште
А крваво љуто разбојиште
Двије црне птице полећеше
Немањића кубе прелећеше
На којем су уписана слова
Милешево више Пријепоља
Одлећеше уз долину Лима
А између брда и планина
Прелећеше крше и литице
И Стругове испод Хуманице
Око града на обали Лима
Врани лете на крила хитају
За Васову нахиију питају
За Рујишта у нахију село
Долетјеше сјетно невесело
Прије зоре и бјела дана
На домаку од града Берана
На жалосну кулу се спустише
И њихова крила одморише
И са гласом мрскијем гракнуше
Те се старој мајци појавише
Кад чу стара да се гавран јави
Скочи стара ка да се помами
Само капут на себе пригрну
Она стара из постеље трну
Па да птицу види и затече
Да је пита да јој нешто рече
А кад видје ове птице црне
Крше баца да их натраг врне
А тада јој све узалуд било
Стаде стара проклињат им крило
Гавран птици то не бјеше мило
Рече старој не куни ми крило
Ја сам доша’ да ти глас донесем
За Миљана твога сина мила
Јуче ти је Миљан погинуо
Близу ушћа од ријеке Лима
Кад се двије војске сударише
Више себе облак заставише
Једно војска од Беча ћесара
Друга војска Црне Горе краља
Запуцаше пушке и топови
Хитре бомбе ка с’ неба громови
А у шанац гдје је Миљан био
Сустиже га зла топовска хука
Уби она шест Кораћа брата
И Миљана уби барјактара
Арсенија са њим десетара
И рођака још четири више
Сви падоше у једноме рову
Сви заједно као соколови
А у рову којем изгибоше
И у истом рову сахранише
И имена њима написаше
Онда црне птице одлетјеше
Кад је мајка црни глас добила
За Миљана њена сина мила
Што га љепшег неби на брдима
Тад на земљу јадна мајка паде
За мало јој и срце нестаде
И двије му сестре закукаше
На уранку тога црног дана
А Јована и са њим Стојана
Закука му љуба удовица
Све кукају као кукавица
Кад се стара мајка наплакала
Онда мајка стара је устала
И вишњем се Богу помолила
А за душу свога сина мила
И за здравље још три њена сина
За Божину, Милосава и за Радомира
Да јој здраво са ратишта дођу
И цијелу Црногорску војску
И Николу краља господара
Да награди од Беча ћесара
И од тада прође три мјесеца
Док Србију Њемци освојише
Црну Гору швабе поробише
Кукавица онда поста више
Много паде Црногорских глава
Од Турака небраће Бугара
И проклетих шваба и маџара
А и оно људи што остаде
У Маџарску тамо нам остаде
Црна земља нек им буде проста
Еј слава Богу и божјим свецима
Што у мени толко снаге има
И што мени осамдесет љета
Да испричам истину не смета
Еј хиљаду девете стотине
И деведесет и осме године
Ја испричах да знају унуци
Јунаци се познају на муци
А преци су баш јунаци били
Што се не би пјесмом окитили
Тако старац Љубо пјесме пише
Камо среће да их има више.
|
