Скупила се са Комова војска
на Краштици, светом саборишту.
Бога славе јака и велика,
војеводу, сунце са небеса
мачоношу, старога јунака,
коњаника кроз тамне облаке,
лучоношу, запету стријелу.
Док се мало понапила војска,
па удрио огањ у образе,
викну гора, сабор се затресе,
а из горе путник проговара,
ја ли путник ја л' ратник на гласу,
ја ли какав просјак са Комова:
"О чујте ме, браћо са Комова,
са Краштице, огњеве рјечице,
што сам чуо, сада вам наслажем:
ви имате оца у заплећу,
коња јаше, а мачем сијече,
влада громом на свакоју страну,
ко прескочи силом под Комове,
он га громом усред чела гађа.
Но почујте, браћо са Комова,
као да вам цар Шћепан нариче,
не срдите оца у заплећу.
Ако ли га мало расрдите,
ако л' име кажете сједећи,
ја л' анђела са дванаест крила,
ја л' Лесендра, оца бијелога,
он вам више није у заплећу."
Кад то чула војска са Комова,
на Краштици, огњевој рјечици,
сва устаде на ноге јуначке,
помоли се сунцу бијеломе,
па јуначки 'вако проговара: "
Држ' се, сунце, кроз тамне облаке,
држ'се горе, немој посустати,
но дај нама што се дати може.
Вазда he те племе спомињати,
а, дај Боже, под Комом славити..."
|
