Послушајте, браћо моја мила,
ову пјесму са дивних гусала!
Закликтала са Комова вила
у зло љето, у тешка времена,
кад су многе закукале мајке,
а сестрице у црно завиле.
Два се црна облака спустише
на витешку земљу Васојеву,
кад цвјетају поља и лугови
и планинске воде надолазе
и орачи започињу бразде,
а овчари изајвљује овце
на планине мучне и крваве.
Тад се двије војске састануше,
обје црне, опаке и љуте,
тада наше пјесме умукоше
ка’ да никад ни пјеване нису.
Једну вече закликташе кланци,
а кроз гору синуше пламови,
тад се вила помоли кроз таму
и закликта жалоснијем гласом:
„Послушајте, комски витезови,
ја сам била у земљу далеку
и слушала њемачке громове
на црвену земљу Лењинову
и носим вам велике поздраве
од словенске виле са истока.
Ко је Србин, словенскога рода,
нек устаје на бој на туђина,
на Германа и на Талијана,
за слободу и народна права”.
Када вила заврши ријечи,
бојни поклич оде низ нахију,
као што се вазда научио:
сврх Гребана до наврх Чакора,
са Чакора до наврх Комова,
са Комова до на дно Ножице,
или тамо до равне Полице.
Боже мили, чуда великога!
Сакупи се младост са планина,
као да је сабор петровдански.
Гора јекну, брда задрхташе,
том удари, дјеца заграјаше,
људи гину, слобода се рађа.
Оро кликће на гомиле меса,
црну каму понесе ријека,
Лим ријека, мутна и крвава.
Ратну срећу зам’јени несрећа,
прекоморци узеше низаме;
оро оста да тражи висине,
потопрезне кучке издадоше,
побратиме, некрсти посташе;
за со ситну и кило шећера
изгубише образ пред људима.
За слободу која жртве иште
погибоше соколови сиви:
на Комове нестаде Милића,
зор јунака, гласита младића,
зор јунака из студентских дана,
мрка чела, круга партизана.
Са њим паде Војо Бакићу
и хероје Бранко Делетићу
и са њима Вукмане Крушчићу
у Цецуну селу крвавоме,
ту нестаде чета од момака.
Погибоше браћа Нововићи,
зор делије, гласити младићи,
у прољеће кад цвјета цвијеће
и кад воде мимо брда мину.
У несрећне затворе четничке,
ту погибе сила од младића:
храбар унук Остоје Лалића,
Миливоје, кукала му мајка,
што га мајка роди за јунака
и још двадес оваквије људи.
Пуче пушка талијанске ћуди,
те разломи чела убојита
и раздроби срца поносита,
измучена и жеђом и гладом.
Ту погибе дика од младића
Дивни Којо, јунак са планине,
храбри соко са комских висина;
с њиме паде Драгомир и Јоле,
дивне главе рода јуначкога,
на домаку Лима крвавога.
Њино име неће умирати
док је сунца, и док је мјесеца
и у руке гусле од јавора.
|
