Књигу пише војвода Миљане
од нахије из Васојевића,
и шаље је у Морачу Доњу
А на руке побратиму своме
војеводи Церовић Новици;
овако га у књизи поздравља:
"Чуј, Новица, мио побратиме,
жестоке ми муке додијаше
од крвника од Колашинаца,
не даду ми издић у планину,
но овчаре моје посјекоше,
а бијеле овце оћераше,
поклаше ми младе јагањчаре,
а узеше наше добровање,
отеше ми зелену планину,
да ми у њу не издижу овце.
Љетос су ми брата погубили,
љуто су ми срце обранили.
То подносит никако не могу,
него оћу окупити војску
од нахије и Васојевића
до крвавих на крајини Куча,
оћу удрит на Колашин Горњи,
да знам исто главу изгубити
и цијелу војску утопити,
тек Колашин оћу разорити.
Но чу ли ме, драги побратиме,
скупи Ровца и двије Мораче,
ајде с војском мене у помоћи,
на Речине да се састанемо,
да ту нашу војску разредимо,
на Колашин сложно ударимо,
да крвничко сатремо гнијездо."
Кад Новици ситна књига дође,
и кад виђе шта му књига пише,
једанак је на ноге скочио,
пак је млогу момчад растурио,
те му силну војску окупише,
нешто мало, петнаест стотина.
Кад се силна војска окупила,
тад' војвода узја на вранчића,
па пред војском јунак најавио.
Док изађе на Равне Речине,
а ту нађе војводу Миљана,
око њега три иљаде војске,
све крвава за бој убојника,
тешко оном на кога ударе,
Скадар им се не би одржао,
а некмоли кукавни Колашин.
Кад с' састаше силне војеводе,
руке шире, у образ се љубе,
питају се за здравља јуначка.
Па су вране коње одморили,
на зелену траву починули,
око њих су млади капетани
и остали од војске главари.
Ту задуго они вијећаше
и договор диван учинише,
пак једанак на ноге скочише,
и лијепо војску разредише,
да ударе с три-четири стране.
Тек је саба зора отворила,
ударише са свакоје стране,
убише се бојем са Турцима.
У чардак се Турци затворише,
не даду се војсци примакнути.
Ма да видиш војводе Миљана,
пред војском је јуриш учинио,
да му натраг не узбјегне војска.
Војска тадер јуриш учинила,
изнесоше сламу и сијено,
те чардаке турске запалише.
Бише боја они дан до подне,
док све живим огњем сагорјеше,
и све мушко под сабљу метнуше.
Што утече од сабље јуначке,
то од огања живог не утече.
Док Колашин фетом учинише,
многе своје главе изгубише.
Четиристо би мртва Турчина
што од сабље што од огња жива.
Пак се натраг војска поврнула,
и лијепи шићар заминула,
док изађе опет на Речине.
Ту се ц'јела војска пребројала
нађе тридест мртвијех војника,
а толико има рањеника.
Ту је војска шићар дијелила,
војводама старјешинство дали.
Па се онђе они раздвојише,
Миљан пође у Васојевиће,
а Новица у Морачу Доњу.
То је било када се чинило,
нама, браћо, мир и здравље било!
|
