На високој Буковој Пољани,
Бјеху некад борбе и мегдани,
Измеђ Срба и међу Турака,
А на славу српскијех јунака,
Поноси се витешка Пољано,
Име ти се свагда спомињало,
По јунаштву Вукова Миљана
И његових славних капетана,
Са хиљаде убојних момака;
По соколу војводи Тодору
Што се гласи кроз сву Црну Гору;
По јунаштву од Љеворечана,
И са њима храбријег Краљана
По поразу Мехмед-Али паше
Кога памти покољење наше.
Мјесто брда и травних ливада,
Гдје по њима бројна пасу стада,
Према Кома и према облака;
Моћно гњездо соја од јунака
Гдје се ниве сиви соколови,
Узлијећу из горе орлови;
Мјесто славно, пјесмом опевано,
Ту се некад двије војске бише
Ту се Срби с Турцима борише,
Ту падоше паше и бимбаше
Кад среташе батаљоне наше.
Кад хиљаду и осме стотине
Седамдест и седме године
Турско царство с Црном Гором рати,
На њу султан силну војску прати,
Да ј’ покори и да је пороби,
Седам паша а са седам страна.
Мехмед-паша на Васојевиће
Удри с војском од тридесет табора,
Преко брда и преко свих гора,
Од крвава Плава и Гусиња
С’ обје стране валовита Лима.
А како је страшно ударио,
Све је живим огњем сагорио,
Попалио села и насеља
И градове са земљом сравнио!
Мало Срба, а много Турака,
Па је тешко сили одољети.
Сачекују храбри Васој’вићи,
Боја бију никад не престају
И животе у одбрани дају.
Бију с’ Турци, бију Црногорци,
Ал’ је страшна сила у Турака,
Но код Срба више је јунака,
Те бој бију да Турке одбију
Да одбране земљу и слободу,
За заштиту својему народу.
Па се вију гори у висине
Да заклоне нејач у планине.
Ал’ Турци су одсвуд навалили,
Сву нахију с војском захватили,
У планине народ стијеснили
И стоку му многу плијенили,
Поробили и људе побили.
Колико се паша посилио,
Поручује војводи Миљану,
Да му преда народ у збјегове,
Да се врати и да харач плати,
Он да с војском сиђе у равнине,
Да се преда и да се помире.
Ал’ војвода њему одговара:
„Оро гњездо у висине вије,
Јер му мјесто у равници није,
Нити мојој војсци у долине,
Дођи, пашо, горе у планине,
Под врхове Кома високога,
Гдје смо ближе правди вишњег Бога
Ту ћемо се лакше разумјети,
Међу собом споре поравњати
И што тражиш харач подмирити
На бојноме Пољу јуначкоме.
Хоћу, пашо, што ја могнем боље,
Као што сам раније чинио:
Хус’ни паши у Горње Полимље,
Селим-паши на равно Будимље,
На Рудешу, пољу од мегдана,
Ако Бог да и срећа јуначка”.
Силан паша, па се расрдио,
Па окрену с војском свеколиком,
Уз високе горе и брегове
Подиже се на горње Пехове
Ал’ не пође право на Комове,
Не смје им се ни близу примаћи;
Страх га бјеше неће моћ’ изаћи
Ако с’ сретне с војводом Миљаном
Који чека с војском одабраном
Ка’ лав срдит кад га у смрт чине.
Тамо многи борци погибоше,
Сачекујућ’ Турке у планини.
Ту погибе Оровић Радивој
Из витешке Лијеве Ријеке,
Који с четом свуда пристизаше
И Турцима страха задаваше,
Ђоле Лабан од Полимља бане
Љутих рана и он ту допаде
Пошто Турком много јада даде
И још многи српски соколови,
Што се бише и храбро борише
У одбрани живот положише.
К’ Кому паша продирати шћаше
Но му војска тамо не могаше
Страшно паши погледат’ Комове
На литице, стјене, гребенове,
Гдје се лако погинути може.
Па нареди да му војска прође,
Преко Лисе и Бача планине,
На починак у село Речине;
Друга војска косом од Пивљена
Да заузме Букову Пољану,
Ако ту ко има на мегдану,
Те да прође изнад Врањештице,
Све косама до крај Планинице
Ту да с’ спусти Тари валовитој
Па да на њој посједне пролазе
И заузме стазе и богазе.
Кад то виђе војвода Миљане
Жа’ му бјеше пропустити Турке
Без сусрета, јуначког огледа;
Стога војску своју окупио,
Све Краљане и Љеворечане,
Команданту њину говорио:
„Чуј Тодоре, мајка те родила
Ти мој сине, моја узданице,
Да ти даднем хиљаду војника
Ове наше војске одабране,
Све јунака од Љеворечана
И са њима три стотине Краљана,
И јунаке од краја Коњуха,
Да идете Буковој Пољани,
Пресретнете Мехмед-паше војску;
Ту чекате, ту је зачекате,
Да не прође преко Планинице,
Да с’ не спусти Тари валовитој
И не прође к Лијевој Ријеци,
Да не гази нашу старевину
Колијевку свих Васојевића,
Из које се племе изњивило,
А ја hy ти доћи у помоћи
Како тамо боја заметнете
Пристићи hy потрајати нећу
С’ ове војске што овдје остаде,
А остаде добре три хиљаде;
И стцћи ће још двије Зарије
С’ оне војске из горње нахије.
Још ме слушај, сине и соколе:
Води војску да не виде Турци
Све горама, нигдје ливадама.
Кад приђете Буковој Пољани
Прикријте се и ту невиђени,
Сачекајте часа од мегдана
А кад дође до боја двобоја,
Јуришните као горски вуци
Нека бјеже преплашени Турци.
Да се боље снађеш у двобоју,
Да не стрекнеш у љутоме боју,
Даћу с тобом најбоље јунаке
Поуздане опробане снаге
Ка’ витеза Новова Милуна
Који ј’ вичан боју са Турцима
И кадар је потјерат’ се с њима,
Нек’ он буде увијек уз тебе,
Њега слушај као што би мене.
Па јунака Радоја с Душака
Што с’ не боји огња из пушака
Јуначину Шукића Јована
Те крвави често јатагана,
Па два брата Мушикића млада
И два брата Вешовића храбра,
Који кулу на пољани граде,
Кад је граде нека је и бране
И Томовић с њима Радована
Добра друга од племена јака
Од Коњуха Војводић Лакића
Са границе од Васојевића
Још Ђукића и Гаранчића,
Који су ти у бој узданица
Тад војвода сина благосиља:
„Иди сине, добри ти пут био
У срећни час тамо долазио!
А на јуришу боју крваву
Ти извади бритку сабљу твоју
Па пред војском хајде на Турчина
Нек’ те види моја војска мила
И крепка ти десна рука била.
Храбар буди образ не покуди!
Једанпут се живи и умире,
Metђ’ људима спомен му остаје
Часно име кроз вјекове траје!”
Ту с’ војвода с’ сином раздвојио
И с његовим дичним јунацима
Док би с’ и он с војском припремио?
У збјегове народ заклонио.
Кад су Турци планинама сишли
Врх Ровчана логор учинили,
Испод Кључа врха зеленога,
И на поглед Кома високога.
Другу војску паша отпремио
Од Пивљена Буковој Пољани
Откуд поглед на свакојој страни,
Ту да прође, па да к Тари прође,
Кад дођоше Буковој Пољани
Те стигоше води на изворе,
Ту се Турци мало одморили,
Да би оброк хљеба прихватили.
Команданти војсци вољно даше
Па брдима стражу поставише,
Ал’ се страже грдно превариле,
Гледајући према себ’ планине,
На збјегове по међу Комове,
Не виђеше крај себе у горе,
Гдје се крије Вуковић Тодоре,
Змај огњевит с ватром испод крила
Ka’ да га је вила подњивила
Тад је Тодор војсци излазио
И овако свима говорио:
„Чујте добро, браћо Васој’вићи
Немој који пушку истурити,
Прије часа Турке заплашити,
Да га мојим ножем не посјечем.
Ја ћу знати, па ћу вас позвати,
Кад требадне на њих ударити.
Па разреди чете на засједе,
Што се може поближе Турцима,
А да за њих Турци и не знају.
Утолико Турци посједали,
Посједали те обједовали.
А да би се боље одморили
Покрај себе пушке наслонили,
Бојне коње ливадом пустили.
Тад закликта војвода Тодоре:
„Соколови, храбри Васој’вићи
Ко је јунак на ноге јуначке
Час је дошо да се огледамо
Са Турчином старијем крвником?
Сад на Турке да ми јуришамо!
Ко је самном нека иде замном!
Јуриш, јуриш, да боја бијемо!
Хајд напријед који може боље,
Коме куца срце од јунака!
Да сломимо силу у Турака?
К нама иде са војском војвода
И сва снага што је племе има.
За слободу, за част и за име
Нек’ не жали нико да погине,
Све за образ и за домовину,
Црну Гору нашу отаџбину!”
Чу се позив витеза Тодора,
Оде ријеч војсковође млада
Који ј’ војсци похвала и нада,
Пренесе је један до другога,
Глас по гласу свакоме јунаку.
Излећеше из горе соколи,
Ко л’ је бржи, а ко ли је бољи!
Сви на логор Турски полећеше
С ножевима и са ханџарима,
С кубурама и са гадарама;
Навалише са свакоје стране,
Те таборе Турске узбунише,
Друг за друга свога не знаваше.
Сметоше се по пољани Турци,
Кидисаху храбри Црногорци,
Ка’ огњени змајеви и борци,
Међ’ првима Поповић Радоје
Са барјаком у прве пробоје.
Под бинбашом коња ухватио
Па му мачем главу откинуо.
Да је било стати, па гледати:
Пучу пушке, звекећу мачеви,
Са оштрица сјевају варнице,
Бој се бије, крвав барјак вије,
Одјекују гором кубурлије.
Бију Турци, бију Црногорци
И у боју један другог кољу
Све падају мртви и рањени,
Свуд се води борба непрестана,
Чујеш јаук што горе пролама,
Разлијежу пушке ка’ громови
На све стране у горе крваве.
Но су Турци у боју јунаци,
Ватре горе да Србе покоре,
Запалише чобанске станове,
Попалише куће и домове,
Да б’ у диму спасавали главе.
Кад згореше кулу Вешовића,
Запламћеше срца Обилића
Свих јунака од Васојевића,
Па на Турке јаче јуришаше,
Силан налет на њих учинише.
Страшно бјеше тада погледати
На високу Букову Пољану,
Дим је црни бијаше покрио,
А људске је кости претрпале,
И крв људска земљу натопила
Људског меса бјеше на гомиле
За вукове и за гавранове,
Хиљаде је прекрило Турака
А преко ње пушке грмијаху
Из оружја муње сијеваху.
Да је било стати, па гледати,
Кад се двије војске судараху,
Гину Турци, гину Црногорци,
Више Турци него Црногорци,
Ту се ломе сабље и гадаре,
Ту падају многе Турске главе,
Ту се многа крвца пролијева,
Ту бинбаше гину и јузбаше
Све се води борба непрестана,
Па се земља с небом повезала,
Од те таме што је пољем пала,
Од силнога праха и олова,
Од јуриша горскијех орлова
Мучне јеке рањених јунака
Од јаука сломљених Турака
Кад се војске бјеху смијешале,
У смрт борбе обје јуришале,
Тада стиже војвода Миљане,
Храбри војску наш косовски бане,
Да си тада био би рекао
Обилић је међ’ њима дошао,
Те на Турке боље јуришаше,
Страшни полом од њих учинише,
Сатријеше два турска табора,
Да се дичи наша Црна Гора,
Две хиљаде Турака пропаде,
Две бинбаше своје главе даше,
Наша војска турску надвладала
К’ Колашину граду је прогнала,
Мања сила већу потјерала.
Од Турака мало ко остаде
А од Срба мање ту погибе
Ратна срећа њих је послужила
Ратна срећа и њино јунаштво
Мудро вођство дичног војсковође
О коме нам пјесма кола каже:
„На дивној ће Буковој Пољани
Војводина увијек луча сјати
Док бојеви не буду престали
Докле јунак са јунаком рати”.
|
