На хиљаду и осме стотине
И педесет и осме године,
Пили вино дв'је српске војводе
У манастир у Морачу доњу:
Једно ти је Церовић Новица,
А друго је војвода Миљане,
А код њих су седам капетанах.
Служи вино црни калуђере,
Руком десном, а чашом од злата;
О свачем се Срби зађедоше,
А највише зборе за јунаштво:
Како је ко ос'јека' крајину,
Како је ко добива' поштење,
А вели им црни калуђере:
"Рђаве вам фале, војеводе,
Кад Колашин насред брдах спава,
За вас нико ни хабера нема!
А знате ли што је љетос било
На Граховац на поље зелено?
Што учини војевода Мирко
И његови мрки Црногорци
Од Кадрије[1] и његове војске,
Кад пос'јече дванаест хиљадах,
А узе му дванаест топовах,
И сву турску хазну и џебану,
И с Тураках свијетло оружје;
Нек' се они и славе и фале,
А ви сјед'те, пијте вино хладно!"
Кад Новица њега разумио,
Тада јунак ријеч бесједио:
"Хајд', Миљане, на ноге устани,
Пиши књигу у Братаножиће
Милошевић Вуку капетану,
И ти дигни све Васојевиће,
Ја ћу скупит' Ровца и Морачу
С командиром Мишнић Милисавом
И Дробњаке, задрте јунаке;
У неђељу, која прва дође,
На планини да се састанемо,
Да уд'римо Колашину граду,
На Мекића и на Мушовића.
Акобогда, те их похарамо,
Ту ће бити големо шићара,
И поштења за нашу крајину!"
Тада Миљан на ноге скочио,
Па Новици тако бесједио:
"Благо мени, мио побратиме!
Што сам хтио, то сам дочекао;
А ја сам се богу зафалио,
И мојему срцу јуначкоме,
Да ћу на град барјак изнијети,
И да ћу га огњем изгорјети,
Јер су моје очи извадили:
Љетос су ми брата изгубили,
Брата мога, Вуковића Ђока,
Па се Турци у Колашин фале
Са његовом главом и оружјем;
Бог ће дати, брзо да ми плате!"
Тад војвода поклопи ђогата,
Кули пође и покупи војску,
И отиде горје у планину:
Ту зачама два бијела дана,
Кад ево ти Церовића бана,
И за њиме хиљаду момаках;
Ту су једну ноћцу заноћили,
Ту су своју војску одморили;
Понеђељник јутро освануло,
А Турцима на зло, акобогда!
Дв'је војводе раздвојише војску,
С двије стране на град ударише:
На горњи крај војвода Миљане,
На бијеле Мушовића куле,
Што је река', није преварио;
Кроз сокаке проћера ђогата,
А сијече и разгони Турке;
Наврх града барјак поперио,
За њим хита хиљада момаках,
Васо'вићах и Братоножићах,
Многе турске главе пос'јекоше
И пб града ватри предадоше.
Но да видиш Церовића бана
С командиром Мишнић Милисавом
И његово хиљаду момаках,
Он јуначки бјеше ударио
На Мекиће и на Мушовиће;
Ћера бане претила Крњаша,
Многе турске попалио куле,
Многе турске пос'јекоше главе,
Докле вас град огњу предадоше;
Шест стотинах робах заробише,
А хиљаду главах пос'јекоше.
Бе аферим, дв'је српске војводе!
Већ ко клања, ту се селит' неће,
Тек их знате, тако поздравити,
Но се нека селе Црногорци.
Онда робље пред војводе дође:
Стоји цика булах и кадунах,
Стоји писка ђеце код војводах;
Неке буле стале међу њима,
Сузе роне, а војводе моле:
"Пуштите нас, српски витезови!
Да бјежимо с овом сиротињом
У цареву земљу и државу,
Јер се овђе нико селит' неће;
Ви сте доста добили поштења,
И сатрли љуту кочаницу
Колашина града бијелога."
Поробљено робље опростише,
У царску их земљу предадоше.
Па погибшу браћу избројише
Од јуначке војске Миљанове,
Седамдесет и четири више,
Што на мртво Турци ту убише;
Новичиних шесдесет јунаках.
Јунаци се рађу, да умиру
За крст часни и вјеру хришћанску,
И за славу имена српскога.
Бе аферим, моји соколови!
Кад' дајете живот за поштење,
Кад турскога града сатријесте,
И кад вуч'је јато ископасте,
Ево славе, а ево поштења
За крајину брдску свуколику!
То је било, истина је било,
Ја сам био на Ком на планини,
Ту сам био и очим' видио.
|
