Од постања Плавскога језера,
од кад има по шуми звијера,
од када су на небу звијезде,
а и птице откад се гнијезде,
од када је магле и облака,
од када је заплакала мајка,
од кад има свијетлијех дана,
од како је Еве и Адама,
а братом се сестра заклињала,
своју пажњу брату поклањала, -
све до данас десило се није
сестра свога брата да убије!
Јединика брата од заклетве! –
какве ли су то од Бога клетве.
То је људска највиша несрећа
кад се мушка угаси свијећа.
У том дому љето и прољеће
никад више долазити неће,
нити ће га сунце огријати –
црним he се заувијек звати.
Ево приче за једнога оца
преко Лима из села Сеоца.
Бјеше момак без икакве мане
Губеринић Драгов Миловане.
Кад се момак женит' наумио
он лијепу цуру запросио,
баш Милицу, Мишка су је звали,
њени су је објеручке дали,
добру момку, даће него шта he,
зор-одиву, сестру добре браће.
Она му је пород ородила
кћер Наташу, затим Драга сина.
Он му даде име свога оца
обичај је то код Црногорца.
Но је мајка кратковјечна била,
шећерну је болест задобила,
у вјечност се млада преселила,
куку дјеци без мајчина крила.
Кад Наташа пристасала била
бијаше јој шеснаест година,
згодна као са планине вила
у момка се једног заљубила.
Брат јој, Драго, три године млађи,
згодан момак од шећера слађи.
Наташа му и сестра и мајка
но по селу подигла се хајка,
да године младе не признаје
ријешила цура да с' удаје,
мајке нема, оца питат' неће.
Малом брату свијест се окреће
неко чудо са њиме се збива,
све наказе у сновима снива.
Ал о томе оцу ни ријечи
кад зло хоће - нико не пријечи.
Па једнога несрећнога дана
сестра с братом остала је сама
на дворове родитеља свога.
Он је закле: "Живота ти мога,
послушај ме што ћу ти казати,
јер не могу више издржати.
Ја сам чуо, селе моја мила,
да су разна чудовишта била
и слушао разноразне бајке
и од оца и покојне мајке.
За ђаволе и комске литице
и некакве птице грабљивице,
гавранове виђао сам често
иако им овдје није мјесто.
Ал над кућом кад загракће вране
свак се себи и дому препадне.
Јер он носи само црне гласе,
неко скоро погинуће, зна се.
Видио сам јуче, пар их бјеше,
изнад наше куће пролетјеше.
Него слушај, сестро моја мила,
чудна ми је птица досадила,
ево има два мјесеца дана
ја мирнога не имадем сана.
Но кад заспим, послије пар сати
оће мени очи ископати.
Чудне су јој руке као канџе
и у њима оштрица се нађе,
њом би да ме уврх главе гађе.
Ко ти стојиш иза ове птице,
па се бојим, вољена сестрице,
да се нешто страшно не догоди:
често мајка за руку ме води,
некаквоме непознатом крају,
а прича ми о паклу и рају.
На тебе је мајка много љута,
куне да се не вратиш с тог пута,
на који си кренут' наумила
гдје нијеси никад прије била.
Још народа навалила маса
ја ти браним, али нема спаса.
На глави ти крвава марама
од сватова одвојена, сама.
Два ђевера са опасачима,
ти се, селе, не допадаш њима.
Никакве ти не дају дарове,
нит цвијећа има за сватове,
а имаше на хиљаде свата –
црни барјак изнад наших врата.
Свјетлост која нашу кућу краси
сва нестаде и сва се угаси.
У сну зовем оца да ме спаси
ал' он ми се никад не огласи,
нити к мени у тој муци дође.
Па кад смо се осамили овђе
бићу искрен нешто да те молим,
јер не могу срцу да одолим.
У селу се прича, сестро мила,
ти да си се млада заљубила
у младића од нас недалеко,
а ја бих ти ко брат млађи реко:
још си млада да би се удала,
а још оца нијеси питала.
Да побјегнеш ма за кога било
то би њему равно смрти било.
Ја те молим, заборави на то
ил ће оцу све бити казато".
Она рече: "Немој ме издати,
ја од тога нећу одустати.
Договор је за недјељу дана
у његову кућу идем сама.
То не може нико да спријечи
ти не смијеш казат' ни ријечи".
А кад виђе ништа не помаже,
да ће Драго све оцу да каже –
мјесто сестре обрете се враже
ил' се у њу уселио давно,
па тренутак чекао је само.
Ко манита сјекиру зграбила
и брату је у главу забила!
Удари га неколико пута –
шта уради кукавица љута!
Успио је само да јој рече:
"Нећу тати причати довече".
У том дому угаси се св'јећа,
и остаде за причу несрећа.
Тако ова црна кукавица
не зове се само безбратница,
но још уз то и братоубица.
Све ће јој се по јаду казиват'
цио вијек докле буде жива.
|
