Станишићу Радивоје,
знамо како ствари стоје:
због љубави братске твоје
ја те зовем: добро моје.
Заједничку нашу жељу
на Књажевцу остварисмо
на крст часни и свијећу
кад се оно побратисмо.
Од тад си ми ко брат прави
и раван си мојој глави.
Јер ти тако заслужујеш
побратимство што поштујеш,
тамо гдје сам с тобом често
свуд на свако људско мјесто.
Ти правило људско знадеш,
свуд ми прво мјесто дадеш,
кад се не би поштовали –
зашто би се браћом звали?
И кад не би, ако треба,
један другом живот дали.
Људи људе воле вазда
ко је своје главе газда.
И кућа вам тако даје
људсковину вам признаје.
И по оцу и по дједу
и најљепшем људском реду.
И стричеве добре ваше
међу прве убрајаше.
И од мајке племените
све делије поносите
Радивоја и Миљана
и Трифуна међу вама.
Нека ово примјер буде,
нека живи међу људе:
побратим је раван брату
као што је злато злату.
|
