На планини, на комске висине,
да видите сабор од милине,
на дан сами Светога Илије –
ко од Бога боље да умије.
На Царине ка на царске дворе
скупила се свита Црне Горе,
молитвене да свештају дворе
цркву што је народ саградио
још када је Србин Србом био
и крстом се часнијем крстио.
Кад су дошли на власт "нечастиви" –
манастире све запоставили,
поједине цркве порушили,
за складишта простор користили
поломили звона и звонаре,
тако своје обрукали старе.
Кажу сила да Бога не моли,
ал' неправда свакога заболи,
све се може кад се људи сложе,
а кад крену и Бог им поможе.
Шта ће земља кад нема народа,
шта је живот кад није слобода.
Скупљаше се маса небројена
црногорска позната племена.
Ту су Кучи и Васојевићи,
Морачани и Братоножићи –
момци, даме - најљепше цвијеће,
а коло се црногорско креће.
Ту су многи стигли из даљине
ево браће из Херцеговине.
Вучуровић говори из гласа
Српству нема без овога спаса,
са Истока јарко сунце сини
православну браћу уједини.
А да чујеш Томовић доктора,
мудријега нема Црна Гора,
како мудре води разговоре
тај министар вјера Црне Горе.
Све не може да се толерише,
нити прошлост може да се брише,
и зло да се не поврати више.
Ко с народом лијепо умије –
што пожели све he да добије.
Ту нијесу више козје стазе
него кола до цркве долазе,
па теретна, мала и велика
аутобус прекрцат путника,
па сад види је л' овако боље
када народ живи с пуно воље.
Не онако ко што бјеше прије
да свијећу упалит не смије,
на гроб оцу, мајци или дједу
па сам реци је л' било у реду.
Још понеки испод стреха вире
Богу хвала - траг им се утире.
Митрополит Радовић чувени
и остали добро припремљени
по закону цркве и олтара
служе службу Бога господара.
Замириса тамјан из кандила,
а закликта са Комова вила:
"Добро дошли, браћо моја мила,
ја вас чекам педесет година.
Кроз пећине високога Кома
од вајкада хајдучкога дома,
за правду смо вазда ратовали
и нијесмо никоме га дали.
Ја се сјећам, није давно било,
Црно платно кад се вијорило
наврх Кома, знак опште жалости.
Ал' то народ неће да опрости,
Александра краља што убише,
надаху се: нема Српства више.
Не би овдје било комунизма,
нит би клета Хитлерова чизма
на просторе ове долазила,
нити српске земље погазила.
Александар тих несрећних дана
постао би бедем са Балкана,
али да је у томе успио
не би Хитлер помислити смио
да уради што је урадио.
Сад размисли, мој Србине мили:
први бисмо у Европи били!"
Звона звоне а пјесме се оре,
одјекујку непрегледне горе,
што се с тугом по вијека боре.
Вјековима није било прије
да се човјек прекрстит' не смије.
Шта је човјек који нема вјере,
до обично у шуми звијере.
Још наставља са Комова вила:
"Ја сам овдје затворена била,
за све ове педесет година.
Нисам могла да од јада гледам
тако Српство јадно да изгледа.
То му Турчин није натурио,
но сам себи, Бог га не убио,
брат на брата зло је наводио,
отац сина на суд изводио,
а син оцу откидао главу
што вјерује вјеру православну
и затворен у хладне пећине
дух народа чува од већине
и Вишњега да призива Бога.
Но не смије један од другога
да изађе и да јавно каже
да крст часни и слободу траже
и да један другоме помаже.
Ал' је вапај до небеса стига'
и народ се на ноге подига',
па се цркви враћају и вјери –
Бог опрашта, ако и замјери.
Богомољу ову обновише,
јер чекати није могла више:
ту је близу Албанија љута –
и овога покушава пута
на Косову, на српске просторе
да пшеницу жање а не оре.
Зато, Срби, помол'те се Богу,
сложите се, шта вам друго могу.
Ни велике силе а не мале,
што су више пута покушале,
слогом вашом и помоћу Бога
освојит' вас још нико не мога.
Кунем вам се: Вишњега ми Бога,
ко је био дана ту овога,
једино је ово видјет' мога:
свуд около љетња киша лије,
народ ово жарко сунце грије –
знак свијема који овдје бише
да благослов од Бога примише.
|
