Ниђе зоре ни бијела дана,
А од данка ни помена нема,
Још зорица не забијељела,
Ситна ми је књига допанула
Од нашега силна цар Лазара,
Допанула са поља Косова.
Књигу спрема српски цар Лазаре,
Књигу спрема у Сјеницу равну,
На кољено Васојевић Стеву:
„О чу ли ме, Васојевић Стево,
Што си мене тако зачамао,
Нама Турци царство прихватише,
По Косову исјекоше главе,
Да си брже у Косово равно
И поведи сву Сјеницу равну,
Сву Сјеницу и Васојевиће,
Још сам теби мало у животу,
Не би ли нам царство остануло!
Ко не стио у Косово доћи,
Е да Бог да и сви Божји свеци,
за руком му жито не родило,
У љуби му чедо проплакало,
У овци му јагње проблејало,
Да си брже на Косово равно,
Купи војску, хајде на Косово!"
Кад Стевану ситна књига дође,
Књигу гледа, сузе пролијева.
Жао њему српског цар Лазара
И нашега на Косову царства!
Па кад Стеван књигу прегледа.
Онда виче Влаисава слугу:
„Влаисаве, моја вјерна суго,
Ајд' изиди пред бијеле дворе.
Па погледај небу у ведрине,
Је л' зорица, је л' забијељела,
Је ли вакат коње тимарити,
Тимарити и подкајарити
И ситну им зобцу натицати?
Да идемо, болан, на Косово,
Нећемо ли Бог да уграбити.
У животу цара застанути,
Неће ли нам царство останути!
Када слуга чуо господара,
Он испаде пред бијелу кулу,
А он гледа небу у ведрине:
Кад даница лице помолила,
А зорица јест' забијељела,
Па се врати на бијелу кулу,
Да казује своме господару:
„Вакат јесте, драги господаре'
Онда Стево зађе говорити:
„Ајде, слуго, до добријех коња
Те нам поткуј два коња витеза!“
А да видиш слуге Влаисава.
Он полеће низ бијелу кулу.
Да поткује два коња витеза.
Опази га Стеванова љуба.
А за њиме запристала млада
„Слуго моја, мио Влаисаве.
када биднеш до добријех коња,
Укуј, сине, Стевова дората,
Да не иде тао на Косово,
Оба ћете, болан, изгинути!"
А да видиш Влаисава слуге,
Зађе госпи тио говорити:
„О госпођо,Стеванова љубо,
Кад сам стао дворит' господара,
ја сам Богу јемин учинио,
На вјери га преварити нећу!"
Па он оде до добријех коња,
Стаде коват' два коња витеза
И поткова два коња витеза,
Љуба оста јадна кукајући.
А кад дивно коње потковао,
Потковао, дивно опремио,
Добре коње за бојна Косова,
Па ево га на бијелу кулу
И казује своме господару,
Господару војводи Стевану,
Да је добре коње опремио,
Опремио, коње потковао.
Па да видиш војводе Стевана,
добро свлачи, а боље облачи,
А прикити свијетло оружје.
Кад се добро Стево опремио,
Па покрену низ бијелу кулу,
Ето ти га до добријех коња
И за њиме слуга Влаисаве,
Витезове коње посједоше,
Па кренуше на Косово равно.
Ал за њима запристала љуба,
Вјерна љуба војводе Стевана.
А на. њу се Стево окреташе:
„Остај збогом, моја вјерна љубо
Деде, љубо, да се алалимо!"
Отле. коње добро оћераше.
А. љуба му 'вако говораше:
„У час добри, мио господаре.
Душмани ти под ногама били.
К'о дорату чавла и поткови;
Немој ми се тамо зачамити,
Но обрадуј мене, јадну другу!"
Онда Стево оћера дората,
Ође, онђе, до Ситнице дође,
На Ситницу коње наћераше.
Ал' Ситница пуста долазила,
Долазила мутна и крвава,
Не може је Стево прелазити,
Више крви него воде ладне,
Све проноси коње без јунака.
А јунаке без добријех коња,
Све преноси ћурке и саруке
И срмали сабље оковане.
Туне добре коње уставише,
Уставише, па се зачамаше.
Док се Стеву даде погледати.
У крај воде угледа ђевојку.
Она чува пребијеле овце,
На Ситници овце напојила,
Око воде све повраћа овце.
У наручју један калпак златан.
Нема срме, сав од сува злата.
Онда Стево дозива ђевојку:
„О Бога ти, лијепа ђевојко.
Јеси л' јутрос овце дојавила'
каква јутрос вода тецијаше,
Бијаше ли мутна и крвава?"
А ђевојка стаде говорити:
„О, Бога ми, јунак на дорину,
Кад сам јутрос овце дојавила,
Кад је јарко изгријало сунце,
Онда вода бистра тецијаше;
То је било, за дуго не било,
Докле стаде вода ударати,
Проносити коње и јунаке
И јуначке од злата калпаке
и срмали сабље оковане,
Више крви него воде ладне,
То сам јадна очима виђела!"
Онда Стево стаде говорити:
„О, Бога ти, лијепа ђевојко,
Кад је теби калпак у наручју,
Додај мени калпак и челенку,
Ја не бих ли калпак познавао,
Чиј: је калпак, кога је јунака?
Ко ј' добио, ко је изгубио?"
Онда цура Стеву говорила:
„Не могу ти калпак додавати!
кад је било око пола дана,
Кад се један калпак помолио,
Помолио низ воду Ситницу,
Нема срме него суво злато,
На калпаку све челенке златне,
А ја сам се Богу замолила,
Не би ли га вода приносила,
Крају мени калпак донијела,
Да узимам од злата калпака,
Јер ја имам брата јединога,
Да га дадем брату милосноме.
Нек' се куне мој брате једини.
Ђе му ј' сеја калпак задобила.
Задобила калпак и челенку,
Милу брату калпак поклонила.
Поклонила, па га оставила,
Не могу ти калпак даровати!"
Онда Стево говори ђевојци:
„Ајд', не лудуј, лијепа ђевојко!
Што ће мени један калпак златан
Кад ће и мој данас останути,
останути на бојну Косову".
Онда цура Стеву говораше:
„Оћеш ли ми вјеру заложити,
Да ти дадем ови калпак златни.
Те ти види с кога је јунака?"
Стево цури 'вако говораше:
„Тврду ћу ти вјеру заложити,
Како ћу ти калпак повратити,
Не треба ми калпак, ни челенка'
Па му пружа калпак и челенку.
Узе Стево у бијеле руке,
Преврну га неколико пута,
Како виђе, право га познаде.
Чиј' је калпак, с кога је јунака.
Нуто Стево сузе прољеваше.
Кад то виђе Влаисаве слуга,
Нуто слуга Стеву говораше:
„Господине, Васојевић Стево.
Чији ј' калпак, с кога је јунака.
Ко л' добио, ко ли изгубио?"
Онда Стево 'вако говораше:
„Прођи ме се, Влаисаве слуго.
Ови калпак с набољег јунака,
Са јунака Бошка Југовића,
На Косову Бошко погинуо,
На калпаку јесте потписано,
Потписано девет Југовића,
Све је девет нама погинуло
И десети стари Југ Богдане,
Мио бабо девет Југовића!
Сад што ћемо од живота свога?"
То рекоше, коње наћераше,
Наћераше на воду Ситницу.
Ал' је вода пуста долазила,
Долазила мутна и крвава,
Нуто вода коње ухватила,
Ухватила коње до седала,
А до паса бијесне јунаке,
У њедра се вода утјецаше.
Добри коњи, а добри јунаци,
Па ту воду здраво пребродише,
Изидоше на поље Косово.
Мили Боже, великије' јада!
Вала Богу, 'вала истиноме,
Колико је на горици листа,
Толико је Мурата војске!
Кад јунаци војсци долазише,
За бритке се сабље дохватише,
С крај до на крај убојна Косова!
Па у Турке јуриш учинише,
Сабље крећу, главе зијевају.
Боже мили, чуда великога!
Куд пролази војвода Стеване,
Троја бише кола пролазила,
Да ко броји и више би било!
Куд пролази Ваистина слуга.
Двоја бише кола пролазила,
Да ко броји и више би било!
С крај до на крај, па су пролазили
С крај до на крај, у бојну Косову
Нема ране, нема мртве главе.
Боже мили, чуда великога!
Кад су на крај у Косову били,
Туна добре коње расједоше,
Посједаше, па се одморише,
Из чизама крвцу изл'јевају,
Бритке сабље једне отирају.
Кад се Срби туна одморише,
Одморише, па се подигоше,
Витезове коње посједоше,
А на себе крста начињеше
И у Турке јуриш учинише,
С крај до на крај у бојну Косову.
Многе турске исјекоше главе,
По Косову све траже Лазара.
Када били сред бојна Косова,
Док нађоше српског кнез Лазара
И његова свилена чадора
И код њега поуздане слуге,
Око њега сила обујмила,
У рукама сабље оковане,
А око њих све мачи крвави,
И крваве руке до лаката.
Мили Боже, великијех јада!
Које су му поуздане слуге?
Прво ми је Вуче Бранковићу.
Друго ми је Обилић Милошу.
А треће је змај од Бога Вуче:
А што бих ти јаде јадовао!
Кад се туна брате састадоше,
Састадоше, па се изљубше,
А да видиш добријех јунака,
Изљубише, па се алалише.
Проговори српски цар Лазаре:
„Чујте мене, вјеренице слуге,
Немојте ме, браћо, преварити,
Но тако ви Бога истинога,
За крст часни и вјеру хришћанску,
А за ваше сабље оковане,
Но на сабљи царство дијелите,
Ја сам тешке ране задобио,
А Мурат је више задобио!"
Кад зачуше браћа витезови,
Онда браћа цара послушаше,
И цареву руку пољубише,
Љубе цара у скут и у руке:
„Алали нам, наша круно златна,
Бог да знаде, а срећа донесе,
Оћемо л' се икад ми виђети!"
Лазар својој браћи говораше:
„А гаирет, моји соколови,
Сијеците по Косову Турке,
Неће л', Бог д'о, срећа донијети,
Неће ли нам царство останути,
Надживјети турског цар Мурата,
Јер је Мурат осилио в'ома
И његова силовита војска!
Отле браћа силна покренуше,
За бритке се сабље дохватише,
А у Турке јуриш учинише,
Сабље крећу, главе зијевају.
А да видиш великијех јада,
Џењак био до половин' дана.
Кад је било иза полу дана,
Докле стаде јека рањеника,
Рањеника и убоденика,
По Косову, све Косово звечи.
Неки вели: „Јао њему, мајко!
Неки вели: „И отац и мајко!"
Неки вели: „Помози ми Боже! '
Све јунаци по Косову вриште.
А све газе по Косову Турке,
Све разгоне на буљуке Турке.
Као вуци пребијеле овце.
Боже мили, чуда великога,
Да је коме стати па гледати,
Великијех јада од Турака.
Кад је било иза пола дана,
А да видиш Милош Обилића,
Обилића доброга јунака,
Нешто јунак под ноге згажаше.
Половину са својим ждралином
Половину под сабљу тураше.
Половину коњем погажаше.
Велику се чуду зачудише,
Ђе Милоша по Косову бране.
Кад је био Милош на ћуприју.
На ћуприју, на воду студену.
Све је Милош у воду згоњаше
И под своју сабљу потураше.
Да све згину по Косову Турке.
Ал' туј, брате, нико не виђаше.
Ко виђаше, они не хајаше,
Ко хајаше, они не виђаше!
Него виђе баба несретница,
Ту бијаше баба на ћуприји,
Па Турцима стаде говорити:
„Нуто Турци, да нас Бог убије!
Видите ла, њима не виђели,
Ђе сте, болан, ви сви изгинули,
Ђе је ждрело врло виловито,
Ето јунак на коњу ждралину,
Није јунак, него змај је клети,
Змај је клети од Јастреб планине,
Но удрите коња по кичици,
А јунака по доброј мишици,
Неће л' вама срећа донијети,
Неће л' те га с коњем раставити,
Неће ли вам царство останути!“
А кад зачу од Турака војска,
Све наџаке пусте потурише,
Под ждралина и добра јунака,
Кад налази бијесан ждралине,
Па ждралина јадна обранише,
Обранише коња по кичици,
И зарама вилован ждралине.
Сили Турци сабље потурише,
За наџаке Турци прихватише,
Па одоше гађати Милоша.
Боже мили, великијех јада!
И Милоша јадна обранише,
По мишици и десници руци,
Испаде му сабља окована.
А да видиш Милош Обилића,
Тада се је Милош разумио,
Ђе му баба са ћуприје каже,
Па овако Милош говораше:
„Богом браћо, по Косову царство!“
Нути Турци бабу добавише.
А кад Турци бабу добавише.
До Милоша, па је догонише.
А да видиш Милош Обилића.
Не море је руком добавити
И несретну бабу прибавити,
Деснијем је помакнуо брком.
Хвата зубом бабу на ћуприју.
Па је баци про воде Ситнице
И на баби нос је окинуо,
Те се зове Бабонос ћуприја!
Боже мили, на свему ти хвала!
Туј погибе Обилић Милошу,
Оста туна Бранковићу Вуче,
Оста туна змајовити Вуче,
На Косову да прибране царство
Ал' да видиш несретнога Вука.
Он издаде серпског цар Лазара
А и српско на Косову царство.
А да Бог да и сви Бож'ји свеци.
Издало га лето и година,
За руком му жито не родило!
Па да видиш, браћо соколови.
А да видиш Вука несретнога.
Све се курва по Косову мути.
Све он тражи триста оклопника,
Што их има, браћо, на Косову.
Они бране на Косову царство
Док он нађе триста оклопника
Па је, брате, на крај изводио.
Изводио, па је замолио:
„Ајдемо те, здраво и весело.
И брез ране и брез мртве главе,
Немојте се који преварити,
На Мурату нек' остане царство,
Да идемо гори и планини,
Да се, браћо, мало одморимо,
Да се рујна вина напојимо;
Кад се мало, браћо, одморимо,
Одморимо, вина напојимо,
Онда ћемо с', браћо, повратити,
Не бисмо ли застали Лазара,
Застанули цара у животу,
Не би ли нам остануло царство".
А да видиш бана Страхињића,
Оде Страхињ Вуку говорити:
„Ајд' не лудуј, Бранковићу Вуче,
Ајд' не лудуј, турска придворицо,
Придворицо, наша невјерицо,
Јер ја волим вође погинути,
Но нашега издати Лазара!"
Зато Вуче ни абера нема,
Но прекрену триста оклопника,
Поведе их, од Бога им тешко!"
Па да видиш чуда големога,
Оде Вуче, оде под планину,
А за њиме триста оклопника,
Заведе их у планину пусту.
Туна оста Страхињићу бане,
Да сијече по Косову Турке
И да брани нашега Лазара.
А да видиш Страхињића бана,
Јел он има у рамена крила,
На себе је крста начинио,
За бритку се сабљу прихватио,
А у Турке јуриш учинио.
Боже мили, великијех јада!
Џењак чини три бијела дана.
Без промјене и три ноћи тамне.
Све сијече по Косову Турке.
Боже мили, големије' јада!
Турска га је сила освојила,
Кад четврти данак освануо,
Освануло и грануло сунце,
Све сијече Страхињићу бане.
Ђе је среће ту је и несреће,
Докле грдне ране задобио,
Задобио ране од Турака,
Пофали му рука у мишици,
Из мишице сабља испанула.
Кад то виђе Страхињићу бане.
Он прољева сузе од очију,
Када виђе да је погинуо,
Њега силни освојише Турци.
Туј погибе Страхињићу бане.
на Косову све погибе царство.
|
