Плану Рачић ка муња бијела,
трже пиштољ испод одијела,
крваве му од бијеса очи,
пред Хрвате витешки искочи,
наста метеж, арлаук и вриска,
докле Рачић јуначки завика:
"Чије кости, дирате погани!?
Мало ли смо изгинули лани,
од крвавог Цера до Мојковца,
очина ви очинскога оца!
Да вам није Срба и Србије,
још би били бечке тимарлије,
и гланцали чизме и самаре,
кроз њемачке штале и омаре,
ништа робо и ништа народе,
вјечно туђа слуго без слободе!
А за данас што рекосте ово,
посијаћу пламен и олово,
абер не дам шта ме сјутра чека,
нека Срби знају довијека,
да немају брата у Хрвата,
него свога крвавог џелата!"
То им каза витез Црне Горе,
па загази у крваво море,
одјекнуше хици из љевора,
и учиње Рачић што је мора,
да опере образ у Србаља,
да га нога поганска не каља,
од олова нико не побјеже,
аферим ти, Рачићу, витеже!
|
