Ситну књигу књаз Никола пише
Са Цетиња, поља широкога,
Из Биљарде, двора високога,
А шаље је у Васојевиће
На чувене јунаке племиће,
Војеводи Вуковић Миљану
Што је турском додија султану,
Овако му проговара књаже:
"Чуј, Миљане, што ти њига каже,
Ваши ћe се спомињат мегдани,
Докле свићу од истока дани;
Ти си скоро на Цетињу био
У Биљарди код мене сједио,
Знаш кад си ми рек'о у Биљади
Да ти имаш под својом командом,
Три хиљаде и двије стотине,
Све ђетићи момци Васевићи
Од Ножице до равне Љешнице;
Па ме чујеш, војвода Миљане,
На тебе се турска земља тужи,
Да ти узе Колашина града
Са јуначком ђецом Васевића,
Без икаква топа и лубарде
До танчице пушке о рамену,
У појасу љутога ханџара
О рамену бистра џефердара.
На тебе је код султана дава
Од крвава Гусиња и Плава.
Бијете им паше и бегове,
Доводите из Турске робове.
Сад војвода од Васојевића,
Ти устани и часа не часи,
Ваше племе Рашку земљу краси;
Нужда нам је таква искочила
Од Европе и другијех сила
Моја војска да пређе Гиљеву,
Преко турске земље и Санџака,
Три стотине бираних јунака,
Да распуче крваву Турћију
И ограду силом да пробију
Докле дођу до српске границе,
До Јавора и до Ивањице.
А ваше је племе понајвеће
И граници српској понајближе,
Близу Рашке и близу Јавора,
Васевићи тамо иду често,
Знаду свако низ Гиљеву мјесто,
Од Полице до српске границе,
До Јавора и до Ивањице;
Па избирај триста Васевића,
Биранијех из племена твога,
Ради части и образа свога,
Од Ножице до равне Љешнице,
Све јунака бољег од бољега,
Нек прелазе Гиљеву-турћију
Докле сретну братску Шумадију,
Нека виде браћа Шумадинци
Шта су наши дични Црногорци,
Нека ломе низ Гиљеву шанце,
Нека турске распучају ланце,
Нек саломе плота и ограду
Ја ти дајем књажевску команду.
Слушај мене, војвода Миљане,
Ако твоја ђеца Васевићи,
Турску земљу низ Гиљеву прођу,
Здраво прођу и отуда дођу,
Начинит ћу њима споменика,
Да се племе Васојево дика,
Пред мојега двора високога
И Цетиња, поља широкога.
Јунаци ће добити ордене
За јуначке такве успомене;
Ордени су Данилова лика,
Да се јунак са том славом дика,
А теби ћу дароват, војводо,
Оштру сабљу бан Кусовца Ђура,
Да се дикаш међу војводама,
Ко Обилић у српским земљама."
Кад је књаже књигу оправио
И Миљана тако поздравио,
Перјанику књигу предадоше
И усмену наредбу даваше.
Перјаник је књигу прихватио.
Преко Црне Горе закрочио,
Дању вучки, а ноћу хајдучки,
Докле дође у Васојевиће,
На лопате, селу поносноме,
Пред бијелу Миљанову кулу,
Па закуца алком на вратима,
Алка звечи, кула одговара:
"Ко си, море, делијо незнана?
Што ми куцаш ноћас на вратима?"
Одговара књажев перјаниче:
"Вуковићу, војвода Миљане,
Ја нијесам каква аџамија,
Но перјаник, књажева делија,
За тебе је књига бурунтија,
Од нашега књаза свијетлога
Са Цетиња, поља широкога."
Кад то чуо војвода Миљане,
На млађе је знака учинио,
Перјанику да отворе врата;
Хитре слуге на ноге скочише,
Од двора се врата отворише;
Миљан бјеше на ноге скочио,
Перјаника књажевога срио;
Перјаник му к руци полетио,
Ал му Миљан десне не да руке.
Потапша га руком по рамену:
"Добро дошо мој соколе сиви
Јеси ли се сине уморио?"
Перјаник се смјерно поклонио;
Капу скида, а књигу му пружа.
Кад војвода књигу прихватио,
Распучи је, печат саломио,
Па кад виђе што му књига пише
Велике га мисли обузеше.
Прошета се низ бијелу кулу,
Па он слуге своје дозиваше
И овако њима говораше:
"Хитре слуге, на ноге устајте,
Дебелога ђога опремајте,
Добријем' га клинцима поткујте,
Чини ми се да ћy путовати
Преко Кома у Васојевиће."
Одмах момци на ноге скочише
И ђогата коња опремише
Те остало рухо и оружје;
А војвода, Вуковић Миљане,
Колика је дуга ноћца била,
Нит спаваше нит се одмараше.
Кад је зора зраке помолила,
Миљан зове свога перјаника,
По имену Вешовића Мирка:
"Перјаниче, вјерни Вешовићу,
Већ је зора од бијела дана,
Приведи ми коња од мегдана."
Одмах Мирко на ноге скочио,
Приведе му ђога у авлију,
Стави на њег' седло осмајлију,
А Миљан се стаде опремати,
На се стави чоху сарајлију,
А припаса сабљу демискију,
Од Миљана да огрије сунце.
Па изађе пред бијелу кулу
И с камена ђогу на рамена;
Миљан крочи на дебела ђога,
А милога споменуо Бога,
Ко што је вазда научио
На мегдане кад је полазио;
Ту поздрави ђецу Васовиће
И закрочи уз Лопате равне,
Па одатле низ Верушу равну,
Па уз Тару воду валовиту,
Брзо прође низ Баре широке
И превали Комове високе
И лијепу Васову нахију;
Мало стаде на Андријевици,
Сретоше га браћа Васевићи,
Сједе Миљан на зелену траву,
Око њега од земље главари,
Капетани, до њих стотинаши,
Барјактари, соколови стари,
Уз војводу хитри перјаници
И остали дични му војници.
Ту је Миљан ноћцу преноћио,
Па у јутро рано подранио,
А прате га ђеца Васевићи;
Пође Миљан низ равну Нахију
И он дође Асу гиздавоме
У широке Ђурђеве Стубове,
Баш код цркве светога Ђорђија.
Ту одјаха дебела ђогата
Па ушета у бијелу цркву,
Часнијем се крстом прекрстио
И миломе Богу помолио,
Светитеље моли Немањића
За сретан пут ђеце Васевића.
Кад изађе из бијеле цркве,
Сретају га калуђери црни,
Па га воде у своје конаке
Пред бијелу Лавру Немањину,
Миљан сједе на бијеле дворе,
А црни га калуђери дворе,
Попи Миљан кафу и ракију.
А када се јунак одморио
И од пића вољу задобио,
Поче Миљан ситне књиге писат
На главаре своје капетане,
Од Ножице до равне Љешнице
Наређује војвода Миљане,
Руком пише оче Никодиме.
Прву књигу Миљан направио,
По соколу те је оправио,
На Ножицу, Васову столицу,
На Николу млада капетана,
Томовића-Бошковић сердара.
"Чуј Никола, млади капетане,
Ти племена Васова сердаре.
Бирај чету тридесет јунака,
Биранијех из племена твога,
Све по пушци и по десној руци,
Да Гиљеву прођу и Турћију,
На ограду српску да пробију,
Биће наших триста Васевића,
Саломите плота на ограду,
Извршите књажеву команду.
Хајде с четом у Нахију доњу,
Код бијеле Лавре Немањића,
Ту војвода чека Вуковићу
Пред том четом Новова Милуна,
Књажевога млада стотинаша,
Он ће чети бити харамбаша.
Не остави Радоја с Душака
Што сијече главе од Турака
На мегдану међу беговима
Ђе гледају обадвије војске,
С њим сокола Ђока Боричића.
И Мијајла Јанкова ђетића;
Од Аџића Божинина Нова
Који има крила соколова,
С њиме момче Вулевић Јована
Што је чешће био у четама,
И Вукоту Радоњина сина,
Па Велишу Милутиновога,
Не остави Риста Марковога;
Пет Аџића једнобратственика
У јуначког биће споменика;
Па с Камена села питомога,
Пошаљи ми Николу Лашића
И Милоша Дмитрова ђетића,
Па сокола Петрова Милију
И с њим Гавра Савова делију,
Миликића Вукова Томицу
Који носи пушку убојицу,
С њим делију Мушов Вукашина,
Не остави Ђура Дмитровога,
Оровића Микова Илију,
Опробан је јунак за бусију,
Па храброга Шукића Јована,
Што крвави често јатагана,
Те сокола Божинин Мијајла
И доброга Века Шујовога,
Па Крушчића Дмитра од мегдана
Што крвави у бој јатагана.
А с Лопата мјеста гласитога
Баш Јолића Риста поповога
И силнога Мирка Лукинога,
Па Јована Радовановога
И ђетића Мирка Вешовића;
Пошаљи ми од Милошевића
Зор-јунака Маја Мишовога
С њим сокола Божов Михаила,
Па доброга Цукина Томаша
И Мираша Радосавовога.
Не остави два Ћеткова сина:
Узми Веља и с њим Милутина,
Па храброга Ђока Петровога
Од Ђукића сокола сивога
Не остави Мишина Алексу,
Он је родом од Дрекаловића
Десио се код Васојевића
Биће храбар попут змије љуте."
Кад је сердар књигу проучио,
Јуначку је чету сакупио,
Чету води Нововић Милуне
И дођоше у Васојевиће
Код бијеле Лавре Немањића.
Другу Миљан ситну књигу пише,
Оправи је у Ђулиће равне
На сокола Шћепанова Шуја,
Драговића бана-капетана.
Овако му Миљан проговара:
"Капетане, Шћепановић Шујо,
Одмах бирај тридесет јунака,
Све бираних младијех момака,
А пред њима бирана јунака
Барјактара Бакића Зарију
Што убија турског мегданџију;
Хајде с њима код бијеле Лавре
У широке Ђурђеве Стубове,
Ту ћe чекат седам капетана."
Трећу књигу војводи Стојану,
Ко Обилић Топлица Милану:
"Војеводо, моја узданице,
Ко Милошу што би у Топлице,
Чету бирај бољег од бољега,
Хајде с четом код бијеле Лавре".
Кад четврту књигу оправио
Поп Зарију у њој поздравио
Протовића бана-капетана,
Па овако њему проговара:
"Протовићу, наш господичићу,
Купи чету, све бирај јунаке,
А пред њима сивога сокола
Барјактара Нововић Радула".
Пету књигу сивоме соколу
Капетану Јоксимов Радулу:
"Ти, Радуле, моје десно крило,
Купи чету и сретно ти било,
Да распучиш кланце и богазе,
Да дућане ломиш и магазе
Од Полице до српске границе".
Шесту књигу посла на Полицу,
На крваву љуту качаницу,
Поп Јосифу, старом капетану,
Бираноме јунаку и бану
Да избира тридесет јунака,
А пред њима Савићева Тула
Од јуначке куће Пантовића
Перјаника књаза Петровића;
Седму шаље Ћуну капетану,
"Чету бирај, постављај у низу
Путоват је Београду близу;"
Осму шаље Ђолу капетану,
На граници чувеном Лабану.
Кад поздрави своје капетане
И остале од војске главаре,
Свијема је тако бесједио:
"Послушајте мене, капетани,
Сад су ово скупоцјени дани,
Образа се и части дирајте,
Па јунаке најбоље бирајте,
Капетани у четама знају,
Да јунаке најбоље бирају;
Избирајте вође пред четама
Што ће бити путовође вама,
Ко сокола Радоја Ђукића
И јунака Трифуновић Марка,
Па јунака Илију Петрића,
Војводића Бошкова Милића,
Па силнога Благоја Станића
Још сокола Дуду од Рачића
И ђетића Ђока од Пешића,
Па остале вође и хајдуке,
Који знају да уходе Турке,
Што ће знати сваке распутнице
Од Полице па до Ивањице.
Кад будете низ клету Турћију
Потражите до два старовлаха
То јест Божу и Николу с њиме,
Старином су од Васојевића.
То су ноћни од горе хајдуци,
Они знају куд се крећу Турци."
Кад главари књиге прихватише,
Тад јуначку војску сакупише,
По избору, бољег од бољега,
Три стотине дичнијех јунака;
Лијепо је било погледати
Како војска иде уређена,
Пјевајући, коње играјући,
Млади момци пушкама мећући,
Свак би реко и би се зареко:
То су браћа од једне матере,
Коњи су им од једне кобиле,
На њих узде од једне јаздије,
Сабље пашу једног кујунџије.
Капетани сабље припасали,
А виловне коње појахали,
Неки хата, а неки харата,
Драговићу Шујо на дората,
Па Зарија Бакић на ђогата,
Јунаци су Обилића лика,
Сваки носи оклоп од челика.
Та је војска дика и челенка,
Милун Новов узјахо зеленка,
Протовићу дебела путаља,
А војвода Стојан на мркаља
Јоксимовић дебела кулаша
Капетане Ћуно на гаврана
Од оца му оста' Маријана,
Неки хата, неки бедевију,
Сваки хоће да гази Турћију.
Сви дођоше седам капетана,
Али нема од Полимља Ђола,
Што ми држи љуту качаницу,
На граници Плава и Гусиња.
Код бијеле Лавре Немањића,
Скупише се ђеца Васовића,
Ту их срете војвода Миљане
"Добродошли, моји соколови,
Испод Кома крилати орлови".
Ту су једну ноћцу коначили
И мало се бјеху одморили,
Па кад рујна зора заблистала,
Рано војска на ноге устала,
У бијелу уљегоше цркву,
Часнијем се крстом прекрстише
И причешће Христово примише.
Из бијеле цркве изађоше,
У авлију сви у ред стадоше.
Међу војском војвода Миљане,
До њега је Шујо капетане,
Па остали редом капетани,
Те цијела војска и главари,
Постављена у војноме низу
У двориште манастира близу;
Тад војвода поче говорити
И јуначку војску соколити:
"Васовићи, моја браћо драга,
Нема љепшег на свијету блага,
Него слава, храброст и јунаштво,
За свог књаза и за отачаство.
Књаз Никола вас је одредио,
Дао вам је тај велики дио
Да му турску земљу распучите,
На ограду плота саломите,
Ако Бог да те здраво прођете,
Низ Гиљеву и опет дођете,
Ваше име остануће славно,
У споменик, на Цетиње равно,
Да вам мјесто чине ђенерали,
И остали од земље главари.
Свуд смо први од Косова били,
Карауле душманске ломили,
Ово дјело наше племе краси,
А сад нови наступају часи.
Ако има у дружину друга
Да се врати из чете јуначке,
Од мене му Богом просто било,
Да не плаши себе и дружину
Нек остане овђе у Нахију."
Ту се храбра војска погледала,
На слабога очи оборише,
Па јуначки напријед крочише,
Вратише се три-четири друга
Што им бјеше низ Гиљеву туга;
Војску прати војвода Миљане,
И постави вође капетане,
Поставио Шћепанова Шуја,
Старешину на све капетане
Да га слуша војска и главари
Да му нико ријеч не поврати,
Војвода је војску испратио,
До Љешнице па се повратио;
Са Љешнице војска окренула,
Низ Гиљеву чете обрнула,
Турском земљом сташе путовати,
А вође им путе казивати,
Неколико ноћи док прођоше,
Кад пред зору, ко на једну уру,
Beћ дођоше у клету Клисуру.
А кад рујна зора заблистала,
Турска сила на њих је устала,
Ту на триста бираних јунака,
Има двије хиљаде Турака,
Пред Турцима два бега бошњачка
Бег Ћоровић и бег Ватиловић,
Ту је страшно погледати било,
Кад се турско коло ухватило,
Турска војска Гиљевом се шири,
Пред њима су паше и везири;
Капетани сабље повадише,
А на војску оштро погледаше,
Побише се бојем из пушака,
Стаде цика клетијех Турака.
Васовићи јуриш учинише,
И бусију турску распучише,
Свак се свога дохвати оружја,
Војсковође сабље оковане,
А војници ошре јатагане,
Пуче пушка Николе Лашића,
Те погоди бег Ватиловића.
Сташе момци да сијеку главе,
Понајпрви стари мегданџија,
По имену Бакићу Зарија,
На Турчина загон учинио.
Поред њега Микетић Радоња,
Добар јунак из Виницке равне,
А поред њих Ђуро Томовићу.
Учини се на Турчина граја,
Ал Зарији у рукама глава.
Повикаше ђеца Васовићи:
"Бега уби Никола Лашићу,
А посјече Зарија Бакићу".
Сташе момци разгонити Турке,
Крвавити до рамена руке,
Бију Турке и хватају живе,
Ту немаше момка ни једнога
Што му није на Турчина рука.
Клисуру је ухватила тама
Све од праха и олова љута.
Грдно су се комешали Турци
Као да их разагоне вуци;
У највишем боју крвавоме,
Пуче клета пушка од Турака
Те погуби доброга јунака,
Милошевић Божов Михаила.
Друга пуче, већ им не пуцала,
Те погоди сивога сокола,
Зечевића Века Шујовога,
Живо му је срце покосила
И с црном га земљом саставила;
Кад јунаци Турке саломише
Од Турака главе пребројише
Што у томе боју посјекоше:
Сто двадесет глава од Турака.
Капетани војску уредише,
Преко Вапе воде прегазише,
Пријеђоше поље и Сјеницу
Док у варош дошли Ивањицу,
Саломише плота и ограду,
Извршише књажеву команду.
Српски народ из крајева врисну:
Ево дође црногорска војска,
Под оружјем неколко стотина,
У Београд књаза извјестише:
"Црногорци ограду сломише"
Васовићи ту се заставише
Десет дана док се одморише.
Кад глас дође граду Београду,
Црногорци пробили ограду,
Књаз оправи свог министра војног,
И с њим војске некол'ко хиљада,
Да поврати натраг Црногорце
И да њима одузме оружје.
Кад министар између њих дође;
Овако им говорити пође:
"Драга браћо, Срби-Црногорци,
Ви сте праве силеџије борци,
Овђе таквих долазило није
Од како је постало Србије,
Треба натраг да се повратите,
Ал главама вашим да платите."
Васовићи министру рекоше:
"Нећемо се натраг повратити,
Ми хоћемо преко Шумадије,
За нас друго овог пута није."
Министар им узима оружје,
Све по броју ту га насложише,
Ивањици те га оставише,
Капетане одмах раздвојише,
По градов'ма војску растурише.
Многе муке војска пропатила,
Од Видова до Илина дана.
Васовићи са здравога мјеста,
А Србија жупна и болесна,
Тешка болест на њих ударила.
Пошто неки умират почеше,
Ту лијека за војску не бјеше,
Капетани грозне књиге пишу,
На Србију жалосно уздишу,
Књигу пишу војводи Миљану
И моле га до Бога милога,
Да се жали Петровићу књазу
На онога Михаила књаза,
Што је с њима тако поступио
И браћу је своју заробио;
Књигоноше земљу пријеђоше,
И дођоше у Васојевиће,
Код војводе Вуковић Миљана,
Све му кажу што је с њима било
Што је њима на Србију криво.
Кад је Миљан књиге проучио,
Троструке је сузе проронио,
Удари се руком по кољену,
Стаде Миљан размишљати крупно;
Књаз Николи ситну књигу пише,
Све му што је и како је каза
За поступак Михаила књаза;
"Васовићи на твоју команду,
Саломише плота и ограду,"
Доставља му књигу из Србије
Да живота у том стању није.
Кад Миљана књаже разумио,
Грозне сузе низ образе ваља
За неправду од браће Србаља.
Михаилу ситну књигу пише
И овако поздрављаше књаза:
"Ми смо браћа Срби на Балкану,
Ал си себи оставио ману
Што си моју војску растурио
И оружје њима уграбио.
Јер су они Санџак распучили,
У Гиљеву Турске саломили,
Сад умиру као робијаши,
И муче их Србијанци ваши,
У Србију од града до града,
То нијесу они заслужили.
Преко турске земље до Јавора,
Оставише толико гробова
За јединство с братском Шумадијом,
Тако право ни пред Богом није,
Поврати ми војску из Србије,
Или слоге међу нама није."
Књаз дозива до три перјаника,
Па им даје лист књиге бијеле
Да је носе у Београд књазу.
Перјаници књигу прихватише,
Пространијем морем запловише
Док дођоше граду Београду,
Пред дворове Обреновић књаза,
Стража им је пута учинила,
Михаилу књазу приступише
И десницу руку пољубише,
Па му књигу књаз Николе дају.
Књигу гледа Михаило књаже,
Бога ми му мила не бијаше,
Па овакву ријеч проговара:
"Црногорци, моја браћо драга,
То је наша учинила влада,
Без наредбе и мојега знања,
Ви идите у Ваљево равно,
Нек полази Нововић Милуне
Са његових тридесет јунака,
Ал још неће други капетани,
Полазиће редом по четама,
Да их не би Турци опазили,
Изненада на њих ударили,
Јер су тамо љуте крвопије,
Од Јавора и преко Голије."
Перјаници наредбу примише,
У Ваљево одмах отидоше.
Кад је Милун наредбу примио,
Сјутра рано с четом подранио,
У чети му лоша cpeћa била:
Два јунака добра умријеше,
Једно Ђуро бјеше Томовићу,
Онај други Ћетков Милутине,
Чета тужна и жалосно креће,
Жале браћу, грозне сузе лију.
Кад дођоше старој Качаници
У вароши српској, Ивањици,
Тамо своје мртве сахранише,
У црну их земљу оставише.
Од Србије примише оружје
Које њима бјеше одузето.
Тад је чета окренула мала,
Па кренуше Голијом планином,
Ту Николу узму старовлаха,
Да им вођа низ Гиљеву буде.
Кад је чета низ Гиљеву била,
Гледаше их са Јавора вила,
Па дозива Међугорца Смаја,
Овако му вила проговара:
"Видиш, Смајо, никад не видио,
Да је облак поље ухватио,
Пала тама, али није сама,
Већ се види једна чета мала
И та чета иде од Србије,
Црногорци од Карадаклије,
Чета хоће низ Гиљеву равну
Да сретају њину војску главну
Која њима у сретање иде,
Карауле турске да обиђе,
Још су Власи за Турке опасни."
Кад је Смајо вилу разумио,
Велику је војску сакупио,
Војску купи, а чете сабира,
Све јунаке до границе бира,
Са војском се Смајо примицаше,
Онда чета Милунова мала
Стаде чекат Међугорца Смаја,
Сваки држи бистра џефердара
И гледаше пушци на нишана,
Пуче пушка Вукова Томице
И погоди Међугорца Смаја
И то тачно међу очи двије.
Повикаше ђеца Васовићи,
" Аферим ти, Вуковић Томица,
Та је пушка старога јунака,
Баш џефердар Миликић Новака,
То је пушка Новакова била,
Није досад ниђе преварила."
Запуцаше тридесет пушака
И убише на снопље Турака,
Зацикташе бистри џефердари,
Сијевнуше оштри јатагани,
Загон чини Шукићу Јоване,
Радоје га Ђуров претијече.
Прекори се Шукићу Јоване,
Опет загон к Турчину учини,
Те уграби двије пушке мале.
Ту ни једног немаше јунака
Што му није на Турчина рука,
Виђели су Ђока Петровога:
Пут Турака загон учинио,
Ухватио на пољу стожину,
Па заклона гради за дружину
И одатле убијају Турке,
Неки хвата и жива Турчина,
С рамена му одсијеца главу.
Соколи их Нововић Милуне:
" Јуриш, браћо, ако Бога знате,
За крст часни и слободу златну
И за славу светога Илије,
Он се данас међу нама вије."
Копљем Турке са ђогата бије,
Сабља му се у десници сија,
Златна му је брада до појаса,
Јаше ђога бијелога власа,
Турској пушци не да да опали;
То би на дан светога Илије,
За успомен крваве Голије
Низ Гиљеву утекоше Турци,
А гоне их храбри Црногорци.
Јунаци се онда окренуше,
А милога Бога споменуше,
Све по ноћи и с Божјом помоћи,
С њима Божја управљаше воља,
Дођу ноћу до Бијелог Поља.
У клисуру мјеста ухватише,
Ту заклоне тврде направише,
Но, кад зора зраке помолила,
Турска их је војска опколила,
Хоџа Гушмир српски крвопија,
Око њега Турака бусија,
На клисуру са свакоје стране,
Јунаци се из клисуре бране.
Васовићи ту се преварише
Што клисуру заклон ухватише,
Јер мишљаху да ће Турци заћи,
Да их неће у клисури наћи.
Пред Турцима стари Али паша,
Клети душман чете харамбаша,
На клисуру Турци навалише,
Са сваке је стране опколише;
Јунаци се из клисуре бране,
Непрестано пале џефердаре.
Стоји цика љутијех Турака,
Одлијежу џефердар и пушка,
У тој борби завијају Турци,
Баш ко дивљи из планине вуци,
Пред клисуром силна вода лије,
Турска сила Васовиће бије,
Џефердаре кад пале јунаци,
Пропадају низ клисуру Турци,
Ту је борба крвава трајала
У клисуру два бијела дана
И још двије ноћи без престанка.
У највећој муци кад бијаше,
Јунацима нестаде џебане,
Проговара Нововић Милане:
"Мајко јадна, а што ћy ти сада?"
С истом четом Милун окренуо,
И он пође преко Горе Црне,
Докле дође на поље Цетиње,
Код Николе Петровића књаза,
Сви јунаци књазу приступише
И десну му руку пољубише,
Књаз Милуна о свему питаше,
Милун књазу о свему причаше.
Књаз јунаке добро дариваше:
Сваком Орден Данилова лика
И обећа њима споменика,
Књаз на крају ово проговара:
"Часна ријеч вашег господара,
Ви сте чета јуначкога лика,
Направит ћу вама споменика,
На Цетињу крај мојега двора,
Да га гледа цјела Црна Гора".
Васовићи књазу приступише
И натраг се скупа повратише,
Нек им име на вјекове личи,
Нек се племе Васојево дичи.
|
