Браћо моја, јуначка дружино,
не сједите, на ноге скочите!
Ено наше сунце са истока:
родило се, а Боже помози!
Сретоше га два црна облака:
оба јака, слабија од сунца.
Навалише да удаве сунце,
но је сунце војвода небески:
једном сину, сагоре облаке,
потопи их до на дно језера,
па их свеза ланцем огњенијем,
уклинчи их да се опамете...
Па се крену преко неба равна,
јездило је, није починуло,
па се, ено, са бријега јавља!
Но почујте, браћо моја мила,
ја сам старац, видим подалеко,
Бог ме вељи силом обдарио,
па нагнао да трајем свијетом
и да имам ђецу од надања...
Рано јутрос сан ме оборио:
појави се сунце са небеса,
засијаше горе и брегови,
и удрише муње алатасте,
без ђемова и без узенгија...
Из сунца се Алесендро јави:
ја какав је свети Алесендро!
Појахао коња огњенога,
исукао сабљу од пламена:
како када сабљом размахује,
облаци се у језеро свале...
Но чујте ме, браћо и дружино,
ми смо силне војске дочекали,
Кумане смо Лимом сатирали
и Татаре од земље Татарске,
баш када је сунце са небеса,
баш када је свети Алесендро,
поравнио два црна облака
и свалио у језеро тамно...
Краљ је Урош нама насловио
да славимо војводу Леседра
е смо и ми свеца одбранили
да га туђа не растури рука,
ја л' у Жичи, ја ли Паћаршији...
Па зато се, браћо, подигните,
спомените са ногу Лесендра,
пољубите сунце са небеса,
нема нама ништа без Лесендра!...
|
