Колико је тешко ратовати,
Још је теже славу одржати,
А, најтеже старост дочекати.
Јунаку је старост од давнина,
Тежа него сабља душманина,
Јер, на мегдан, ако и погине,
На бранику своје домовине,
Славиће га на јуначке струне,
Да га српска клетва не прокуне.
Па, јунаци не жалише главу,
Да им старост не натруни славу,
И је ли се Новак Рамов нада,
Да ће мријет' покрај пријеклада?
Што је тридес’ и шес’ турских глава,
Сам донио с мегдана крвава,
Јунаштвом се свуда прославио,
И најбољи Црногорац био.
У својему вакту и земану,
Преболио тридес' једну рану,
По јунаштву равног не имаде,
Па, на бојном пољу не остаде,
Но, овога орла крилатога,
Само старост побиједит мога.
Па, је л’ било људске силесије,
Од Цетиња па до Малесије,
Као Марко Миљанов из Куча,
Што градове ломи и распуча,
Он бијаше узор од витеза,
За Турчина и за Албанеза,
И велики примјер прегаоца,
За свакога храбра Црногорца.
Тврд ослонац Петровића двору,
Људски понос за сву Црну Гору,
Што је пером и ханџаром стека,
Да се слави докле је човјека,
Промијени седам јатагана,
Сијекући главе по пољана,
Три су му се пушке преломиле,
Све тукући злогласне катиле.
Допадао јуначкијех рана,
Сам ишао Јусу на мегдана,
А, барут га мјесто ватре грија,
Од Комова па до Кривошија,
И јунаку свијетлио путе,
Ђе бојеве заметао љуте.
Допадао у немилост књаза,
Ал' састара свијетла образа.
Па сви знамо за Павловић Пека,
Да је свога цијелог вијека,
Сјека Турке у смрт гледајући,
Подносио ране пјевајући,
А смрт своју дочекао кући,
Одиста се смрти крио није,
Но, је био такве алавије,
Па се томе није ни чудити,
Ко је мога Пека погубити!
Па, неталик, сивога сокола,
Од Пипера, Пилетића Јола,
На мач љути ордију је срета,
А, у Ниш га сломи старост клета.
Па, се чуди крило на крајину,
Да га зрно и сабља размину,
Кроз толико бојева и јада,
Док је спушке бедеме напада,
Обурдава подгоричке куле,
А клеле га кадије и буле,
Мислио је, погинуће тара,
Па, умрије ђе се није нада.
Па, какве је прошао пољане,
Из Дробњака, Церовићу бане,
Што је чуда од јунаштва ствара,
Бановао код три господара.
За њ' га сабља пријењала није,
Нити вруће зрно из бусије,
Но, је старе доживио дане,
Да ханџаром не може да мане.
Већ се с њиме штапље преко двора,
На што старост човјека примора.
А мога је погубит Ченгића,
И осветит' девет Петровића.
Па великог пивскога јунака,
Побратима Миљанова Марка,
Војеводу Сочицу Лазара,
Што се често с господаром кара.
Бастало му и књазу порећи,
А, камо ли турске главе сјећи,
Па је судње дочекао дане,
Без крваве сабље и пољане.
Па, Петровић Мирко надвојвода,
Шта бих њему у јунаштву дода,
Једног вакта њега се бојаше,
Од везира турскога до паше,
Црногорском војском командова,
Потрошио праха и олова,
Крвавио сабљу до балчака,
А претече из свијех битака.
С Омер пашом под Острог се сјека,
Старе дане под Ловћен дочека.
Па, војвода Петар Вукотићу,
Соко сиви у крвопролићу,
Тај се није, сем о сабљи стара,
Разгонио Турке до Мостара,
Цио вијек чинио бусију,
Затварао Дугу и Голију,
Под ранама, по бојишту пјево,
Па умрије на јуначко Чево.
Па, смрт није на мегдану наша,
Ковачевић Стојан, харамбаша,
Против два је ратовао цара,
Разгонио хорде зулумћара,
Скида главе с бегова и ага,
Понекад се с књазом није слага.
Преко тридес’ четовао љета,
Па га старост побиједи клета.
Па сокола Миљана Вукова,
Пред јатима горскијех вукова,
Сабљом мава, а главе сијече,
Па, с толиких пољана претече,
А имаше на тијелу рана;
Ко година лијепијех дана,
Од турскијех сабља и гадара,
Па и ова орлушина стара,
Што је турске копао домове
Дочекује старост под Комове.
Па, војвода, Милош Кривокапић
Тај крвави цуцки оџаковић,
Претека је у бој са Граховца,
Ђе бољега не би Црногорца;
Па смрг нађе и тога јунака,
На огњиште старо крај бадњака.
Селим пашу којег уби соко,
То је Цуца Поповићу Ђоко,
На До вучји би од смрти јачи,
Али, старост пред њим искорачи,
Па војвода Караџићу Шујо,
За кога је и Цариград чујо,
А стрецао Паша Миљевина,
Од овога црногорског џина.
Ни Врбица, војевода Машо,
На мегдану није смрт пронашо,
Размину га зрно на бојишту,
И умрије на кућном огњишту.
Па дочека старост да прокуне,
Славни чувар Немањића круне,
Вујовићу Симо Кођошија,
Мач му славом Обилића сија.
Ил' побједник са Вучјега Дола,
Књаз и јунак, Петровић Никола,
У Турке је угонио хата,
Голом руком за јатаган хвата.
Ал’, овоме цару од јунака,
Не учиње судба наопака,
У бојеве славно да погине,
На бранику своје књажевине,
За коју је пуних шесет љета,
С јунацима Турке пресријета,
Слободу је чува' ка зјеницу,
Крвавио сабљу и десницу,
Ка што личи на цара јунака,
Но његова судба наопака,
Поведе га некуд преко мора,
Не зна му се гроба нит' мрамора,
Ђе остави кости од старости.
Па, је л' било бољег Црногорца,
На сред Бојне Њиве и Мојковца,
Од сердара Вукотића Јанка,
То је био јунак без узмака,
И томе се мрком Црногорцу,
Погинути не да на Мојковцу,
Ђе је сабљом разређива војску,
И уздиза славу црногорску.
Па шта рече неумрла струна,
За народног гуслара Перуна,
Овај соко с гуслама у боју,
Сокољаше с пјесмом браћу своју,
Ђе му зрна струне прекидаше,
Он пјеваше и жив остајаше,
Није има при себи судбине,
Пјевајући на ров да погине,
Ђе га гледа сва српска ордија,
Но, му старост на кућу додија.
Ето тако, ђе се крвца лије,
За њих сабља пријењала није.
|
