Подигла се два рођена брата
да лов лове на гори зеленој,
док дођоше на Мокру планину.
Виђоше их цареви кордуни,
са Јаворка, царевога града,
па су на њих ватру отворили.
Први огањ из свију пушака,
али браћи добра срећа била,
па их танке пушке не убише,
дохвате се простране планине,
док дођоше у Суву главицу,
те кордуне ватром поћераше.
Грми, тутњи, земља се потреса.
Глас допаде у братство Рмуше,
ђе сјеђаху петнаест момака.
Када момци гласе разумјеше,
то на лаке ноге устадоше, .
фишеклије своје припасаше,
танке пушке у јуначке руке.
Они лете врху и планини,
док дођоше на Мокру широку,
и нађоше до два брата мила:
једно Пуле, друго Костадине.
Питаше се за мир и за здравље.
И ту браћа мало починула.
Међу њима један говорио: "
Авај нама, до Бога милога,
јер се више живјети не може,
од Турака, царскијех кордуна,
да идемо на цареву кулу."
Но је тврда од камена кула,
те се кули ништа не могаше,
без топова и тешкијех бомби.
Па се отлен браћа повратише,
док дођоше на Приторну главу,
и ту они мало починуше.
Извадише срчајли дурбина,
те гледају низ Нахију равну.
Угледаше стотину низама,
од Берана царевога града.
Они иду уз Калудру равну.
Међу браћом један говорио:
"Ево, браћо, доброга шићара,
данас ћемо мегдан дијелити,
па шта Бог да и cpeћa јуначка".
И прођоше стотину низама,
до Жабљака и цареве куле,
ђе бијаху четири кордуна.
Када Турци разумјеше гласе,
они исте за Мокру широку,
већ стоваре коње и комору,
уведоше коње у бусаре,
а низаме у тврде шанчеве,
и главаре у бијелу кулу.
Међу браћом један говорио:
"Нете Турци за Мокру широку,
јер су Турци разумјели гласе."
Но је један од њих говорио:
"О, чујте ме, моја браћо драга,
ајте дома, стрмо, низ Приторје
и пјевајте из грла бијела:
" Је ли мајка родила јунака,
и сестрица брата подњивила
царскијем га љебом одранила,
да ћe поћи у Мокру широку."
Наведоше на Ржану равну,
бацају се камена с рамена,
не би ли се Турци 'слободили
и кренули за Мокру широку.
Мало вријеме, дуго не стајало,
Турци хоће на пут уз планину.
Изведоше коње из бусара,
натоваре азну и џебану,
те војници из тврдих шанчева,
и главари са бијеле куле,
окренуше за Мокру широку.
Међу собом браћа су смислила,
да на двоје они се раздвоје.
Један другом Божју вјеру даше.
Једни стоје спреда у Приторје,
други иду у ивицу горе,
из Приторја да им туре пушку,
тада први стигну на границу,
на границу Петровића краља.
Кад су стигли на границу стару,
из Приторја турише им пушке,
четири им из прва убише.
Ала банда, затури се кавга.
Ту се црна пролијева крвца,
од Турака, царскијех војника.
Коњи вриште, а јунаци пиште,
борбу воде све до мркле ноћи.
Мркла ноћца кад се раздвојила
и што год је од њих остануло,
побјегоше беранскоме граду.
Оставише мртве и рањене,
оставише коње и комору,
оставише свијетло оружје.
Кад је било ноћи у поноћи,
побјегоше четрдес'т кордуна,
оставише на Жабљаку кулу,
побјегоше беранскоме граду.
Е, ту браћа добро шићарила,
узеше им коње и комору,
и велику 'азну и џебану,
узеше им свијетло оружје.
Кад су били беранскоме граду,
ту изађе Миралај Берана.
Миралај је од Берана града
и он бије цареве кордуне:
"Што пустисте царевога града?"
А да видиш бега Миралаја,
ето, пише лист књиге бијеле,
па је шаље цару у Стамболу.
Све му пише шта је и како је.
Кад је царе књигу дохватио,
другу им је брзо повратио
и овако бегу говорио:
"Миралају, од Берана главо,
бирај војске колико ти драго,
узми доста коња и топова
и ти узми брзе митраљезе
и заузми на Жабљаку града,
па умјести коње и топове
и ти удри то крваво племе,
да од врага не остане трага."
Кад је бегу књига допанула
он прочита шта му књига пише.
Једно јутро кад је освануло,
завикаше кићени чауши
да се купи војска под барјаком,
да спремају коње и топове,
да спремају брзе митраљезе.
Пред њима је раја излазила
и овако њему говорила:
"Миралају, од Берана главо,
куда хоћеш војску и топове?"
Беже каже куд ће и како ћe.
Ал' је раја њему говорила:
"Миралају, од Берана главо,
ти нијеси рата објавио,
Петровићу књазу на Цетиње
и да водиш војску на границу.
Дајемо ти Божју вјеру тврду,
а која те преварити неће,
твоју војску он ћe погубити,
а тебе ћe жива ухватити
и живих те мука намучити".
Он је своју рају послушао,
те ка граду војску повратио.
Па је другу књигу написао
саопштио шта му раја каже,
шаље књигу цару у Стамболу.
Кад је цару књига допанула,
он поново књигу повратио:
"Миралају, од Берана главо,
здраво био беранскоме граду
и ко те је тако научио.
Мани врага, не ћерај му трага".
|
