Тамо управ код Андријевице,
те јуначке мале варошице,
има доста лијепијех села,
добрих људи, добријех племена.
На стотине разних презимена
причало се раније и сада
који коме племену припада.
Свако село бира племеника,
одборника или посланика.
* * *
Близу ове мале варошице
уз обале ријеке Краштице
ту заселак има један мали
по Сали му аги име дали.
Ту је некад боравио ага
и сад има кућа тога врага.
Отац му је исто ђаво био
те је многе у црно завио.
Неки су га чак за кума звали
и о њему најљепше причали.
Држали га за добра човјека
до при крају двадестог вијека.
Но народу свакад није јасно,
кад је јасно - онда буде касно.
Ту је била кућа само једна
гдје протиче ова вода ледна,
те их нема много хвала Богу
на прсте се избројати могу.
Већ им чиле огњишта и лозе
ни кров није вјечити од бронзе.
Ко зло ради, добру да се нада –
нит је било нит he бити када.
* * *
Присоја је једно село мало
и тако се од постања звало.
Присојно је, и сунце га грије
од тог села милијег ми није.
Ту сам челом на земљицу пао
ту се првом водом окупао,
ту добио прво васпитање –
то највеће животно имање.
Ту најприје почео да ходам –
нема блага за које то продам.
Нема куће гусле да не воли,
кад се сјетим срце ме заболи.
У посљедњих некол'ко година
колико је нестало младина,
или старца величанственога
из овог села лијепога.
Много их је, да се и не броји,
на свакога успомена стоји.
А врх сами од села Присоје
не знам зашто ал' Кунар се зове.
Па тако ми сунца и мјесеца
ја се сјећам из Кунара Веца,
та старина кршна из Кунара
пун је био природнога дара,
а веселост и шала његова
позната је у сва брда ова.
* * *
Село Краље са засеоцима
одавно их у пјесмама има,
да тај народ из овога краја
никад није био турска раја.
Покрај цркве на Селини равној
још некада у времену давном
краљ окупља краљске племенике
да за себе бира перјанике.
Ту је стара кула Ђурковића
старевина Карађорђевића.
Када пођеш врху Трешњевика,
прва десно кривина велика,
скромно људи ту живе од вазда
и ту једном бјеше један газда.
Имао је дворе и катуне
сваке cpehe и богатства пуне.
Породицу дивну и на гласу
још га лако познати по стасу.
Ко га није гледао раније
нека сада чује какав ли је:
широка му плећа за двојицу
а по снази богме за тројицу,
па висина која одговара
на далеко немаше му пара;
јаше вранца коња без биљега
па још кад би у варош уљега
сви погледи упрти у њега.
Каже једна пословица, море,
да ничија не гори до зоре,
јер када му породица стаса
он се доброг домогао гласа.
Па у друштву тако једно вече
ријеч, кажу, несмотрено рече:
Гром у моју кућу да удари
богатство ми не може покварит,
нити моју порушити срећу
нека каже који има већу.
Присутни се само погледаше
али ријеч против му не даше.
Сиромаха нико и не слуша
мада их је забољела душа.
Јер сиромах то најбоље знаде:
само један најјачи имаде,
који веже и који дријеши
против њега не смијеш гријешит' –
што отето то је и проклето
а свако је злато муанато.
Мало након времена овога
ту да видиш јада великога.
Младог сина што му ко змај бјеше
из Србије мртва донијеше.
Чим се момку угаси свијећа
у дом овај отпоче несрећа,
јер син други што на оца личи,
што се племе и крај њиме дичи,
иза тога трагично настрада
возећи се пут Петровца града.
Ето шта су судбе и невоље..
можда би му много било боље
да је крсну палио свијећу
и Вишњега молио за срећу.
Кад зло такво дочека на дворе
на челу се нанизаше боре.
Препуче му срце у грудима
за тим намом и за синовима,
те покрај њих у гробницу леже
од судбине нико не побјеже.
* * *
Недалеко од Андријевице
подно старог брда Сјекирице
има мјесто, Мурина се зове.
Причало се за јунаке ове,
за јунаке и за племенике –
главама су стављали медњике.
Не стављају на границу ками
него главу за међаш постави.
Ја ћу рећи двије о Кочану
Обилић му не би наш'о ману.
Тај Радисав Пешов од чеперка
бјеше човјек ко у гори звјерка,
не боји се ни сабље ни метка,
тигар љути без страха и мане -
приупитај комшије Албане
како их је страх од њега било
и поп би му завидио Мило.
* * *
Слатина је слатко село наше
њега само не воле усташе,
због сокола Рачића Пунише.
Ех Пуниша да имамо више,
онаквијех сивих соколова,
помање би било Туђманова.
Ја у ова скромна дјела своја
поменућу Јелић Миливоја,
такав човјек ријетко се рађе,
па нека се и у пјесми нађе.
Још у стара и добра времена
скупљаху се од свуда племена,
од Мораче и од Колашина,
од Берана и долине Лима.
На саборна мјеста на планине,
а било је гледат' од милине
како момци пробају вјештине
у бацању камена с рамена –
Миливоје првак из племена!
Скока с мјеста и трком трчећи
баш o томе хтио сам вам рећи,
кад потрчи ко да има крила.
Два се момка завадила била
који коња бржега имаде
бре хоћаху очи да поваде.
Миливоје приђе па им рече:
"А да човјек коње вам претече?"
"Тога нема, хајде нека проба –
коње ћемо поклонити оба".
Он показа јелу повисоку
подалеко у пољу широку,
"До ње, рече, коњ нек ме претече!"
па ко’ муња ливадом потече.
Све је живо стало па гледало
а очима није вјеровало.
Прије стиже и прије се врати
тако свађу међу момке скрати.
Ово њима не бијаше мило,
ма рекоше: "Аферим ти било.
Ево коњи, вуци их изјели,
нијесмо ти вјеровали бели".
"Нећу, рече, до јагње са ражња
тек да ми је поклоњена пажња,
да нијесам трчао бадава".
Ово није прича него јава,
испричана од живих свједока
заклињем се у обадва ока.
Васој'вићи сад њиме се зоре
он бијаше првак Црне Горе.
Ненадмашан у својој младости
зоран, мудар до краја старости,
Боже му се позлатиле кости.
* * *
У Забрђу, исто к'о у граду,
мило живјет' и стару и младу –
питомина, воде доста има
Градишница близу им планина,
и кад човјек не би жедан био
ову воду к'о вино би пио.
То је извор а Бував се зове
он напаја дивне људе ове.
* * *
Истина је што кажу за Кути
да су "љепши но дукати жути".
Дивне равни, трава питомица,
вода бистра чиста леденица.
Наоколо бор и јела вита,
шуме пуне биља љековита.
Бијеле се стада по планина,
све је овђе виђети милина.
Свак пожели овђе да наврати –
то се може и мирисом звати.
* * *
Ђулићани, на гласу делије,
били вазда и сад су ко прије.
Зорни, бистри, у ријечи чисти,
говорници, добри племеници,
поуздани у свакој прилици.
Пјевало се у стара времена
за човјека из једног племена
и пјесма је популарна била
за делију, за Ђукића Мила,
из Ђулића, дивне питомине,
било га је гледат од милине.
Тај горостас к'о бор са планине
официрске науке и стаса,
угледнога међу људе гласа.
Правом људском друштвуда пристане
не би било престоници мане
на високу да сједне столицу –
он Богдану налицаше стрицу,
зор-јунаку из старих времена
кога памте албанска племена.
Кажу људи кад некога хвале:
као да је Ђукићу Богдане.
Људи људске рјешавају ствари,
али слава многе људе квари.
А кад падне власт на нечовјека
овај мисли владаће до в'јека.
На Мила су љубоморни били
гадови се неки окомили
зајмили га до Голог Отока –
но то ни'су људи него стока.
Он до краја муке побиједи
и усправан оста на сриједи.
* * *
Коњухе је село пошироко
не може га прегледати око,
сва његова брда и долине
и изворе бистре са планине.
Има доста дивних засеока
од њих не мож' одвојити ока.
Вазда има дивних ђевојака
и лијепих на гласу момака.
Добрих људи и добрих јунака,
црногорских бираних првака.
Историја о томе постоји
и имена ових људи броји –
кад помислим, ухвати ме трема
о извору шта се једном пјева.
Перућица, кажу, вода бистра
може бити пиће за министра.
Бајо Фатић са ње воду пије
а сви кажу: "Боже, диван ли је!"
Брат му Војо од Бога дивота,
било га је убити грехота,
а од људи зазор и срамота.
Али српски јади и неслога,
ил некакво проклетство од Бога,
ил душевна болест, љубомора –
било када офират се мора.
Мислили су да ће стећи славу
кад му скину са рамена главу.
Ал нијесу славу, него бруку,
е да им је задовијек куку.
* * *
Трешњево је и трешња и вишња,
догађања разна стогодишња,
крв просута на Црвена прла
опомена тужна неумрла.
Ту су братске проливене крви
није важно ко је пуца' први.
Но је грешно брат убијат' брата –
нема већег зликовца од рата.
Али ипак свако треба знати
након ноћи да мора свитати.
* * *
Има прича поприлично дуга
са Пеовца до Бандовић круга,
Круг се некад није тако звао,
док је њима у руке допао.
Јоко Кубур имао га прије,
сину Марку остаде касније.
Марко има само кћери двије –
Станисава и млађа Јелена
удале се у добра племена.
Стари Марко и Анђа супруга,
одселише са Бандовић круга,
про Чакора ка питомој Пећи,
а ја ћу вам другу причу рећи.
Тркали су коње пет-шест друга
од Пеовца до равнога Круга.
Ником тада не смета Краштица,
jep то бјеше лијепа равница.
То је било np'je много година,
а сад видиш колика је рива
насред ове лијепе равнице...
шта учини чудо од Краштице.
* * *
Пеовац је предграђе од града,
лијеп живот и прије и сада.
Ту је вазда добрих људи било,
ту је рођен Микетићу Мило,
добре браће добро десно крило.
Сви мудрости његовој се диве,
дјела ће му вјечито да живе,
и пјесничко десето му дјело
изашло је сунцу на видјело,
иако му очи крије тама!
То се судба поиграла сама:
мјесто вида све му даде друго
и зато ће да живи задуго,
много дуже но да има очи –
најгоре је кад срећа одскочи.
|
