Бјеху љетом горе проплакале,
а Ком грдно чело намрштио.
Изнад Кома играју се муње:
ричу небом кола Илијина,
мач бијели бора бијелога,
и стрелице, тице небеснице.
"Вељи Боже, јеси л' колко вељи,
јеси л' јаки и јеси л' свијетли?
Мож ни, Боже, што те спомињемо
и чијој се сили поклањамо
од како смо дошли под Комове
са владиком нашијех племена,
реци што су горе проплакале,
а Ком грдно чело намриштио,
што л' над Комом играју се муње,
што ли ричу кола Илијина,
што л' виђамо мач Бога бијела
и стрелице, тице небеснице?
Вељи Бог се над Комом појави
па овако владар проговара:
"Што су горе љетом проплакале,
што ј' Ком грдно чело намрштио,
што над Комом играју се муње,
што но ричу кола Илијина,
а виђа се мач Бога бијела
и пламкају тице небеснице,
то је зато што се небом љутим.
Баш уочи светога Илије,
наследника Бога громовника,
крену народ из старе Србије
уз Ругову и преко Чакора,
па га ето у Васојевиће,
ђе но Србин земљу забијеље,
ђе пободе бован и ступове
и ђе створи око Лима царство.
Бјежи народ са закопа свога.
Пред њиме је грешни Арсеније,
наш патријар од Ипека града.
Њега гоне љути Арнаути,
'ohe да му посијеку главу,
па да носе Скадру на Бојани.
Но га држ те ја ли испратите
и чувајте српску круну златну
да не пане соју агарјанском,
а међ жвале од Бога пропале..."
Кад то чуше вељи Васевићи,
на Краштицу сабор учинише,
ђе бијаше давно бераније
од Немање и прије Немање.
Дочекаше вељи Васевићи,
дочекаше српског патријарха,
па с њим многи одоше к Србији,
одакле се никад не вратише,
нити стари закоп обновише,
око Лима, Пећи и Дечана,
манастира светога Стефана
и његова силнога Душана.
Ал' ме почуј, српско племе старо,
ко ј' отиде, брзо he да дође:
враћаће се Срби из даљине,
на закопе и на крчевине,
ђе су српске цркве од давнине.
|
