Друже Симо Зоговићу,
јуначка ти кућа даје,
а и твојој људсковини
поштовање свак одаје.
Добио сам један поклон
из честите ваше куће –
нико данас није жељан
нити капе нит’ обуће,
али ја вам захваљујем
за лијепо осјећање
и на овом скромном дару
ко за вола - ништа мање.
Манити се дару сили
на њег' треба одговорит',
ал с људима ко се дружи
он тијем се јавно зори.
Увијек ћу радо с' вама:
бит' у добру и на муци,
пити чашу пријатељску
и искрено прићи руци.
То су људи давно рекли:
вредније је то од злата,
то је права људсковина
кад се држи ријеч дата.
Да ј' опанке ове Драга
харамбаши некад дала,
она би се у пјесмама
хајдучкијем опјевала.
Старина је Новак знао
сина Груја продавао,
да би хране и обуће
хајдуцима набављао.
Носићу их од мерака –
некад сам их жељан био,
хиљаду сам пута трње
из табана извадио.
Преко зиме мало скрпи
од говеђе какве коже,
прст у ухо па запјевај
ох срећан ли бијах, Боже!
Времена се мијењају
скоро ка’ годишња доба,
а свако се бољем нада
и труди се све до гроба.
То јуначко ваше племе
зна цијену сваком праву,
на јуначком бојном пољу
дат' ил узет' мушку главу.
Историја наша пише
за бојеве и за муке,
за велику крв просуту
и за слање на кулуке.
Зна за битку на Новшићу
и за покољ у Велику –
опет бише поновили
да им неко да прилику.
A мени je најжалије
што за Скадар изгибосмо,
и толико крви наше,
но узалуд, тамо дасмо.
Сад из ове туђе земље,
са крај Данске,' са Балтика,
искрени вам поздрав шаљем
и хвала вам превелика.
|
